Научници су створили много теорија о мистериозном кретању птица селица, али ниједна од њих није дала задовољавајуће одговоре на сва питања. Птица која никада у животу није видјела ни једну звијезду непогрешиво се управљала према њима! Али, како њен минијатурни мозак може да распознаје положај звијезда, иако га види први пут?
Ако некада будете путовали бродом за Хавајска острва, друштво ће вам вјероватно правити златно-смеђе птице, мало веће од дрозда, које грациозно лебде једва покрећући своја дуга крила. То су златне звиждовке.
Златна звиждовка је веома привлачна птица. Гнијезди се у сјеверној Аљасци, а с јесени лети на југ преко планинских врхова све до обала Тихог океана. Тада, умјесто де слиједи обалу, као што би се могло очекивати, она одважно јурне преко широког океана, летећи у једном даху преко 4000 км до Хаваја. Међутим, не остају тамо све звиждовке. Неке од њих лете до острва Самона или других острва тог подручја, а неке чак и до Новог Зеланда.
Како звиждовке знају да се негдје у тој непрегледној воденој површини налази копно? Младе птице не слиједе искусне вође; свака се ослања на себе. Оне не лете тек тако, док их слијепа случајност не доведе до земље, јер би то могло да буде фатално по њих. Наиме, звиждовке за вријеме лета не узимају никакву храну и зато губе добар дио своје тјелесне тежине. Ако би случајно промашиле Хавајска острва врло брзо би угинуле од глади и исцрпљености.
Кад на сјеверу поново гране пролеће (на југу је тада јесен), златне звиждовке, и старе и младе, заједно крећу на сјевер, летећи назад на Арктик најкраћим путем, преко континента.
Једна друга птица, поларна чигра, позната је по томе што предузима најдуже путовање од свих живих бића – 36.000 километара. Пошто проведе скоро четири мјесеца у арктичким предјелима Америке, Европе и Азије, уживајући у зрацима Сунца које никад не залази, она лети на југ, на Антарктик, да поново на свјетлости вјечног дана проведу следећа четири мјесеца.
Можда се у вези с њиховом миграцијом највише запажа чињеница да, без обзира гдје се налази, сјеверно или јужно од екватора, свака од њих инстиктивно зна када је вријеме да се врати на Арктик ради подизања нове генерације.
Научници су створили много теорија о мистериозном кретању ових птица, али ниједна од њих није дала задовољавајуће одговоре на сва питања. Њихова миграција још увијек представља једну од неријешених тајни природе.
Још један подухват заслужује пажњу. То је селидбени лет сиве грмуше, птице пјевачице из централне Европе. Ова птица прво лети у смјеру југоистока док не стигне у источни дио Медитерана. Ту нагло мијења смјер и лети равно на југ, према језерском подручју централне Африке. Шта нагони ту пјевачицу да бира тако необичну маршруту?
Један научник је дошао до закључка да се грмуша управља према звијездама, јер је познато да лети само ноћу. Многи су га исмијавали, али је он био упоран у својим истраживањима. У љето је покупио грмушина јаја из једног гнијезда и ставио их у инкубатор. Птиће који су се излегли, отхранио је у просторији која је била освијетљена вјештачким светлом, тако да нису никада видели ни дневно свијетло, ни небо, ни звијезде.
Једна од птица је добила име Џони. Када је дошло вријеме сеобе сивих грмуша, Џони је постала врло узнемирена. Однијели су је у планетаријум гдје су на плафону била постављена свијетла у облику звезданог неба какво је у природи у то доба године. Пустили су је из кавеза. Погледала је око себе и полетјела преко дворане у смјеру југоистока. Експеримент је био поновљен још неколико пута с истим исходом.
Следеће ноћи Џони је опет била однесена у планетаријум. Овога пута су звијезде биле тако намјештене да представљају небо Египта у то вријеме. Птица је погледала око себе и полетјела према југу, као да се заиста налази у Египту. По свему се могло закључити да се управља према звијездама.
Када су је следећи пут пустили, звјездано небо у планетаријуму је било слично небу изнад руских степа, хиљаде километара према истоку. Џони је поново полетјела равно према „Египту“. Много пута су научници мијењали положај звијезда у планетаријуму, и птица је сваки пут летјела у смеру „Египта“; у смјеру који су јој показивале „звезде“ у планетаријуму.
Ето, у томе је рјешење загонетке! Птица која никада у животу није видјела ни једну звијезду непогрешиво се управљала према њима! Али, како њен минијатурни мозак може да распознаје положај звијезда, иако га види први пут? Наука је немоћна да пронађе решење овог проблема.
(из књиге: Харолд В. Кларк, Чудеса Стварања, Препород, Београд)
