РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА (1)

Обилић – Његошев идеал!

5325

Не мање него 12 пута у самом „Горском вијенцу“ помиње се Обилић. После имена Божијега ничије се име у овом делу, изузев учесника драме, не помиње чешће. Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош.

Када би свеколико зло у свету имало само једну главу, Његош би је посјекао. Посјекао би је, и ако би је на чијем олтару сагорео – сагорео би је на олтару Милоша Обилића.

Ко је Обилић за Његоша?

Обилић је идеал Његошев, и више него идеал човјека: овај витез је за нашег песника једна врста божанства; зато ми и говоримо о олтару Обилића.

У бесмртном царству духова „Обилић над сјенима влада“. Састанку с њим у другом животу имају да се радују само они који су се показали витезовима у овом, и од тог састанка да се стиде они који су се показали слаби и вероломни.

Владика Данило пита ове друге у своме монологу: „Су чим ћете изаћ’пред Милоша / И пред друге српске витезове?“

Обилић стоји пред свима осталим витезовима. Но, он не влада само „сјенима“ него и живим људима. Оваква је опсервација Мустај-кадије односно великог витеза: „Милош баца у несвијест људе, ал’у пијанство неко прећерано“. А сват Црногорац пева: „Обилићу, змају огњевити / ко те гледа, блијеште му очи“. (Горски вијенац)

Не мање него 12 пута у самом „Горском вијенцу“ помиње се Обилић. После имена Божијега ничије се име у овом делу, изузев учесника драме, не помиње чешће.

Обилића Црногорци сневају – и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош.

Витештво Обилића је разлог због чега се Срби њиме одушевљавају, и по стоти пут прочитати:

„О, Милоше, ко ти не завиди?

Ти се жертва благородног чувства,

Војинствени гениј свемогући,

Гром стравични те круне раздраба!

Величанство витешко ти душе

Надмашује бесмртне подвиге

Дивне Спарте и великог Рима!

Сва витештва њина блистателна

Твоја горда мишца помрачује.

Што Леонид оће и Сцевола,

Кад Обилић стане на поприште?

Ова мишца једнијем ударом

Престол сруши а тартар узрдма.

Паде Милош, чудо витезовах,

Жертвом на трон бича свијетскога“.

Само Србин може појмити ове речи, јер само Србин поима  и душом и срцем Косово, с којим је опет нераздвојно везано и које освећује име Обилића.

Једноме странцу изгледаће Његошево мишљење о Обилићу преувеличано, мада је оно буквално истинито. Проверимо за час ово мишљење на историји.

Агарјанска сила, „бич свијетски“, сјурила се неуздржано као мутна бујица преко прегажене Византије у српске земље. У овима је тада под слабом руком једнога свеца владала надувена властелинска олигархија, која је имала више претензија него дара и моћи, и више пепељаве мудрости за унутршњу интригашку игру него политичке даљновидости и националног смисла.

Обилић, витез без мане, стајао је вјерно уз светог Лазара, што значи: стајао је верно уз политику националну. Интригантска властела нису га љубила, и то му служи за похвалу.

На косовској вечери која представља управо трагичнији чин српске драме од сјутрашњег боја, један од властеле, чије је име међу Србима познатије од Јудиног, Вук, покушао је да окаља великог витеза пред царем и сабором, подмећући му издајничке намере.  „Благородно чувство“ Обилића било је смртно рањено. У наше време, ствар би се разрачунала двобојем у ком хоћете у културном народу. Но витештво Обилића превазилазило је далеко ово културно витештво. Опрати своју част за њега није значило распорити Вука на двобоју, но учинити нешто што Вук није био у стању ни помислити, камоли учинити.

Дишући огњем разјареног бога, Обилић се пробије сутрадан у средину турског табора кроз „дивјачне тмуше азијатске“, „гутајући их автреним очима“. Сцевола је промашио Порсену. Обилић је пошао да распори Мурата намесника пророкова и господара без мало целе негдашње империје Александра Великог. И није га промашио.

Његошева душа која је жеднела за најузвишенијим хероизмом, нашла је свој идеал у Обилићу. Хероји су за њу и Душан и Новак, и Мандушић и Мићуновић, и Кастриотић  и Карађорђе, но Обилић је „чудо витезовах“, он се уздиже над свима, он, као Ахилес, „над сјенима влада“.

Херој је предмет зависти још и за то што он вјечито ћиви: „Благо томе ко довијек живи / Имао се рашта и родити.“

(епископ Николај)