интервју из 1975. године

МЕША СЕЛИМОВИЋ: Писац мора да реагује на све, па и на политику!

759

„Он сматра да не треба никако да се ангажује, него да пише своја дела. Ја се нисам слагао са тим, ја сам мислио да писац мора да реагује на све ствари око себе у времену у којем живи“, говорио је Меша Селимовић у интервјуу 1975. године

Књижевници Иво Андрић и Меша Селимовић, иако су били велики пријатељи, „доста су се спорили“ око тога да ли писац треба да се ангажује око друштвених и политичких питања.

То је Меша Селимовић потврдио у интервјуу који је 1975. године урадио новинар Доброслав Силобрчић, а који је необјављен остао у архиви ХРТ-а све до протеклог викенда. Гостујући у емисији „Недељом у два“, код Александра Станковића, Силобрчић се присјетио да тај интервју никада није емитован, па је већ следеће недеље, 8. априла у истој емисији, објављен четвороминутни дио поменутог интервјуа.

На констатацују новинара да је сам признао како је много научио од Андрића, Селимовић одговара да „јесте много научио од њега“ и да „све више долази до тога да га следи“.

„Што сам старији, све сам ближи његовом схватању“.

Селимовић, након што је рекао да је пријатељ са Андрићем, наставио да открива делове њихових разговора.

„Доста смо се спорили да ли писац треба да се ангажује око неких других ствари, друштвених, рецимо, политичких, више или мање. Он сматра да не треба никако да се ангажује, него да пише своја дела. Ја се нисам слагао са тим, ја сам мислио да писац мора да реагује на све ствари око себе у времену у којем живи“, говорио је Селимовић.

О приватним контактима у последњим годинама са нобеловцем Ивом Андрићем, каже:

„Он је диван човек, врло широк, али велики индивидуалац. Он не открива себе никад, далеко себе више открива у својим делима него у приватним разговорима. Били смо доста, доста интимни, колико је могуће бити са њим интиман, али не сазнаје се много од њега.“

Говорећи о писању, Селимовић је констатовао да „више цени писану реч уопште, него своју“.

„Бојим се тог свог посла. То је сувише јавни посао, као једна врста духовног стриптиза. Човек се обнажује и увек је надомак туђе зловоље, пакости, жеље за неуспехом, тако да смо ми врло често криви што радимо, што пишемо. Ја сам животно сазрео за ‘Дервиша’ и ослободио сам се страха јер човек осећа страх пишући, затвара се у себе, има хиљаду оклопа, некаквих сопствених цензура које не може да превазиђе и онда је све сувише стегнуто и рационално, а док је рационално, прилично је слабо. Тек кад човек дозволи да оно што је у њему скривено, инстинкти које је некада у животу потиснуо, кад то изађе, кад дозволимо тај процес избијања на видело забрањених осећања, потиснутих осећања, онда може да дође до изражаја прави смисао и ширина талента једног писца“, рекао је Селимовић.

Извор: Недељник