УМИЈЕЋЕ ЖИВЉЕЊА

Смисао живота Александра Пападероса!

1221

Пише: Донко Ракочевић

У близини села Гонис, у стјеновитом заливу на острву Крит, налази се грчки православни манастир. У близини, на земљишту које припада манастиру, дјелује институт посвећен разумијевању и миру међу људима, с посебном намјером да зближи Њемце и  Крићане. Немогућ задатак с обзиром на горка ратна искуства.

Положај је важан, јер се одатле види мали аеродром у Малеми, с којег су нацистичке падобранске јединице нападале Крит, а отпор им пружали сељаци витлајући кухињским ножевима и вилама. Одмазда је била страшна. Цијело становниптво села било је разврстано у ред и стријељано, због тога што је напало елитне Хитлерове јединице.

Високо изнад института постоји гробље обиљежено једним крстом који означава заједничку гробницу хришћанских партизана. А с друге стране залива, на другом брежуљку, налази се гробље њемачких падобранаца. Укопишта су тако постављена да бих сви могли видјети како их никад не би заборавили.

Мржња је било једино оружје Крићана и многи од њих су се заклели да никада неће опростити Њемцима. Никада!

Наспрам тешке завјесе историје, на том мјесту, гдје је камен смутње тешко и дебело налегао, постојање института којем је сврха да залијечи ратне ране – дирљиви је парадокс. Како се тамо нашао? Одговор може пружити један човјек. Александар Пападерос. О њему сам више сазнао из књиге сјајног грчког публицисте и свештеника, Александра Каломироса.

Пападерос – доктор филозофије, учитељ, политичар, грађанин Атине, али поријеклом с Крита. На крају рата повјеровао је да Њемци и Крићани имају много тога што би могли пружити једни другима, што би једни од других могли научити. Да би могли постати примјер. Јер, ако они успију једни другима заборавити зло и успоставити стваралачке односе, онда то може свако.

Да скратим ту лијепу приповијест, да одмах кажем да је Пападерос у томе успио. Институт је постао стварност – мјесто разговора на попришту страхота – и заправо постао извориште успјешне сарадње двије земље. Књиге су написане о оствареним сновима, о ономе што је на том мјесту један народ пружио другоме.

На последњем предавању последњег јутра двомјесечног семинара о грчкој култури, који су водили интелектуалци и стручњаци из различитих подручја, у сали чији су прозори гледали на гробље њемачких  војника, Пападерос устане и каже: „Има ли каквих питања?“

Један господин из публике је устао и питао: „Господине Пападерос, шта је смисао живота?“

Услиједио је уобичајени смијех и људи су се почели спремати да изађу.

Пападерос је присутне умирио покретом руке и рекао: „Одговорићу на питање!“

Извукавши новчаник из предњег џепа, тражио је нешто у његовим преградама и потом извукао мало округло огледало, величине металне новчанице. И онда испричао:

„За вријеме рата, био сам мали дјечак, били смо веома сиромашни и живјели смо у забитом селу. Једног дана, на путу сам пронашао разбијени комадић огледала. На том се мјесту у току рата смрскао њемачки мотоцикл.

Покушао сам пронаћи све дјелове и саставити их, али то није било могуће, па сам сачувао само највећи комад. Овај. Трљајући га о камен, заоблио сам га. Почео сам се са њим играти као са играчком. Очарала ме чињеница да могу преко њега послати свјетлост на тамна мјеста на којима сунце никад не сја. Моја се игра састојала да спроводим свјетлост у најнедоступнија мјеста која сам могао пронаћи.

Сачувао сам огледало и годинама сам, у тренуцима доконости, играо са њим своју игру. Кад сам одрастао, схватио сам да то напросто није дјечија игра, већ метафора онога шта бих могао урадити с властитим животом. Спознао сам да ја нијесам свјетлост, нити сам извор свјетлости. Али, сам повјеровао да ме Бог одредио да свјетлост – истину, разумијевање, знање – стичем и преносим онима који још живе у мраку.

Ја сам тек комадичак огледала чији цијели изглед и облик мени нијесу познати. Па, ипак, с оним што посједујем кадар сам одразити свјетлост и обасјати тамна мјеста овога свијета – тамне ћошкове људског срца – и промијенити понешто у људима. Можда би други могли прогледати и поступити другачије. Ја се тиме бавим. То је смисао мог живота.“