ТИТОГРАЂАНИ

Балша Брковић – црногорски Бошко Буха!

5589

Пише: Милош Андрић

Авет комунизма шири се Црном Гором … Брутални напади црногорског (нео) комунистичког режима на српски народ, Српску цркву, и све што носи српски и хришћански (православни) предзнак, као и величање лика и дјела комунистичког диктатора, Јосипа Броза, коме је недавно у Подгорици подигнут и споменик.

Повампирење комунизма је толико да је чак и независни дневник Вијести, чији сувласници Американци нијесу баш љубили петокраку, недавно, а поводом Дана независности и 13-јулског устанка, објавио Партизански албум, са све сличицама комунистичких ведета.

Медијски апологета тог покрета, прво перо Вијести, Балша Брковић, привукао је пажњу читалаца својом данашњом колумном, „Албум“, јер су се многи, због самог наслова, навукли, очекујући да ће у њој пронаћи неке друге албуме – спортских, музичких, филмских и осталих звијезда, које смо некад сакупљали.

„Кад ја тамо, а оно међутим“ … Аутор колумне сакупља сличице Пека Дапчевића, Јова Капичића, Вељка Милатовића, Митра Бакића, Моше Пијаде, Милована Ђиласа,  Сава Брковића, Сава Јоксимовића и осталих „звијезда“ у црвеним дресовима и црвеним (крвавим) копачкама односно, чизмама.

Залуд се понадах да ће Брковић Млађи у тој колумни поменути нови талас – албум „Пакет аранжман“, са све ВИС Идолима, Шарлом Акробатом и Електричним Оргазмом, да ће нас подсјетити на Само (оних) пар година за нас ЕКВ-а, на Џонијев Балкан и на његове курвине синове и филигранске плочнике

Нa жалост, титомана Балшу Брковића, вуче „мали вал носталгије према смислу“, што ће у слободном преводу рећи: носталгија према  партизанштини, комунистичкој идеологији и титоизму, те напрасно закључи да је то било покољење које је заиста промијенило друштво.

И, заиста, га је променило – умјесто вишестраначја и демократије, уведено је једноумље и диктатура, а под плаштом национализације отета је приватна имовина грађана. „Тековине“ тих покољења била су и поратна убијања и тамничења неистомишљеника, па су многи дисиденти мирисали траву у коријену, или, су, пак, туцали камен у злогласном конц-логору на Голом отоку. А тек какав је демократски искорак била одлука да се диктатор Броз прогласи за доживотног председника СФРЈ! Нема сумње, све тековина до тековине.

На концу, и друг Мило је изашао из тог Балшиног партизанског албума, и ево, попут свог идеолошког очуха, влада пуних тридесет година. И његова „изабрана предсједница“, коју Балша помену у тексту због њеног „трица“ мандата, медена врховницa Меденица, из тог албума је сличица, нека модерна партизанска „болничарка Мира“, која вида правосудне ране команданту Милу, баш као што је, као резервисткиња, видала ране јунацима на дубровачком ратишту.

Сума сумарум, Балша Брковић је заслужио својим ликом и дјелом да уђе у тај Партизански албум, нешто као савремени бомбаш Бошко Буха, уосталом, имају исте иницијале. Баш би му била лијепа сличица са све оном његовом капом и „црвеном жабом“!