СВЕТИОНИК

Сеобе и култ Русије су нас удаљили од Косовског завјета!

5744

Црњански у „Сеобама“ слути саму суштину српске историјске драме; како преживјети сеобу, како се опростити од завичаја, а сачувати свој идентитет? Црњански сеобе доживљава као дубоки потрес у самој историјској свијести, и самосвијести српског народа: потрес значајнији од сваког рата или устанка, потрес којим је доведен у питање наш идентитет, па и опстанак.

Јер, када би наша супстанција била само словенска, када би била само православна (а не завјетна, посебно српска), наши сународници који су пошли у Русију не би нестали без трага како су нестали, заједно са „Новом Србијом“.

Рат или устанак су значајни за један народ ако је њима спречена сеоба, „етничко чишћење“ неког тла, као што је на примјер Балкански рат 1913. године онемогућио Турке у намјери да Македонију, Косово и дио јужне Србије „очисте“ од Срба и православних.

Питање идентитета (континуитета историје, нације, заједнице) поставља се као питање завичаја и вјерности завичају: завичај, обичај и морал (као обичајност, као осјећање дужности и личне обавезе према завичајној заједници) повезани су у прастару појмовну цјелину која се најчешће огледа и у истој етимологији тих трију термина.

Напуштање завичаја повезано је са промјеном обичаја (обичајности), морала и саме заједнице, што се дешава упркос напорима људи да новом станишту дају исто име као у напуштеном завичају: „Нова Србија“ у Русији, „Косово“ у Книнској крајини, низ назива које српски исељеници из Срема, Баната, Бачке дају својим насељима у Русији; а слично су – да би лакше поднијели растанак са завичајем – чинили и други народи и исељеници.

Међутим, код Срба је ријеч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај српске духовности, тј. српског духовног идентитета: од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више нијеси Србин по рођењу, него по опредељењу „за Косово“, тј. за Царство небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско поријекло, а на Косову потврђено историјско, национално поријекло!

Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Њемаца, Енглеза…

Опредељење за Царство Небеско као једини аутентични завичај јесте Завјет: Косовски завјет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и када је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба) заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова.

Сеобом се Срби настањују у новом простору – панонском, угарском, аустријском, простору римокатоличке власти и европске метафизике, којом себе и заједницу тумаче европски интелектуалци. Селећи се на сјевер и запад, у Бореју и Хипербореју, они не долазе само у просторе у којима владају другачија божанства (тј. другачије вриједности), него долазе и у другачију епоху историје цивилизације: у западну епоху, тј. у Нови Вијек. А у историји Европе та епоха означава коначно одвајање од медитеранског завичаја и медитеранских вриједности, па тако и од Завјета, Свеосавског и Косовског.

Напуштајући свој завичај (Медитеран) Европа  напушта свој коријен и своју суштинску оријентацију; врхунске вриједности њене нововјековне културе више нијесу витешке, идеал више није хармонија којој би тежили појединци и заједнице, него моћ, воља за моћ. Јунаци Запада више нијесу монаси и свештеници (заточници хармоније), него интелектуалци и трговци спремни на ризик прекоокеанске авантуре.  Са напуштањем медитеранског периода, почиње излажење Европе из саме себе, Европа више није Европа.

Свијет у који Срби долазе сеобом њих не само да не разумије, него се не усуђује ни да покуша да их разумије, јер би то тражило потпуни заокрет од нововјековних вриједности натраг ка медитеранским; значило би, дакле, промјену самог смисла живота тог свијета. Зато се досељени, од медитеранске завичајне сфере одвојени Срби у новом станишту осјећају толико усамљени, да им пријети опасност нестајања, изолације, или даље сеобе.

Феномен сеобе изазива дубок потрес у самој души, у самој суштини учесника и свједока сеобе.

Разлоге против сеобе, код Црњанског, имају и наводе – сваки своје, и бечки двор, и војна команда Крајшника, и српско грађанство, сталеж трговаца и занатлија… Али, најаче разлоге има сама Српска Православна Црква, Карловачка митрополија: бранећи Завјет, она је против себе!

Против сеобе говоре и сами руски државни, империјални разлози. Наиме, од времена Петра Великог, руска империја – као и сама Европа – окреће леђа Медитерану и препушта га Турцима, па зато не може имати разумијевања за српско Косово и Завјет.

Петар Велики и петроградска Русија (за разлику од кијевске и московске) окреће се океанима, Атлантику. Срби су пожељни само као војници руске војске, која (вођена логиком империје) нема планове да ослобађа Србе и Србију. Те снове могу имати славјанофили и старо (московско) племство, али они немају утицаја на руску царску политику коју подржава прозападно петроградско ново племство.

И Његош ће у спјевововима „Глас Кеменштака“ и „Свободијада“, као и у ријечима игумана Теодосија у „Шћепану Малом“, указати на то да се руски империјални интереси не подударају са националним српским.

Према томе, Срби у Русији не само да ће се изгубити (постати Руси петроградског, западног типа), него ће у потпуности служити империјалним циљевима Русије и ничим неће утицати да се Русија окрене Србима и Србији. И само особље руског посланства у Бечу сматра Србе „лудим“ јер стално тугују за неповратним, за Косовом.

Против сеоба је и Српска Православна Црква. Против сеобе је и цетињски митрополит (сви митрополити, од Данила до Његоша) осим Василија који на сеоби Црногораца ради као антивладика, против воље владике Саве.

И по увјерењу гражданског сталежа Срба (трговаца и занатлија), сталежа који је већ обладао градовима дуж Дунава, сеоба је не само губитак српских земаља у Крајинама (панонској-аустријској, и динарској-млетачкој), него и препуштање те земље новим колонистима, друге нације и друге вјере (католичке и протестанске). А тим губитком не добија се ништа, јер Срби који одлазе у Русију однарођују се и постају Руси: православни, али Руси, и не припадају више српској завјетној заједници!

Русификација Срба је за српску историју, за историјску свијет српског народа – губитак, баш као што је то и турчење. Или исто што и германизација и мађаризација градских Срба. Крајине су сеобом остале напуштене, као што је Косово препуштено Албанцима, Турцима и Татарима.

По увјерењу гражданства и нововјековне Српске Православне Цркве, сеобе су историјски гријех Срба: оне Србе чине неисторијским народом. „циганима“ – како их назива Аранђел Исакович у „Сеобама“ Црњанског.

Сеобом Срби улазе у туђу историју и губе се у њој, како ће то – о уласку и нестајању Срба у туђој историји! – рећи и Његош у пјесми „Спровод праху С. Милутиновића“ и у писму тршћанском трговцу Гопчевићу.

Против сеобе је, дакле, све српско, па и сам Косовски завјет, историјска свијест Срба! Али, Срби се селе: из ината, из утопијске вјере у Русију… из побуда које нијесу завјетне!

Одлучујући мотив српске сеобе је – и онда, као и данас – једно масовно, колективно осјећање које се иначе назива утопија: утопијско осјећање и одговарајућа илузија, о мајци Русији. Најгоре од свега је што је та утопија говорила Србима да имају куда да се селе: да ће их мајка Русија бранити као што Богородица штити Православље!

Свака утопија је погубна по Завјет и српску историју. А иза сеоба је остало питање: да ли су оне штета (катастрофална) настала из српског култа Русије; какве је тешке последице у историји Срба изазвао тај култ Русије?

Зато игуман Стефан, у „Горском вијенцу“, узима гусле да им тиме одреди другачију улогу: да славе Христа и хришћанске јунаке и подвижнике, јер епски култ јунаштва и епски оптимизам су пагански. Његошев трагизам је противан том култу, па и Православљу тумаченом као култ, те је зато  противан и култу Русије: у спјевовима „Глас каменштака“ и „Свободијада“, он у неколико епизода упозорава Србе да се ослоне најприје на себе и на завјетну вјеру.

(Жарко Видовић: Историјска свијест у роману „Сеобе“ Милоша Црњанског)