Kњига за дјецу, а богами и за одрасле

„Мали принц“ – велике поуке

16405

Антоан де Сент Егзипери нам је кроз ову савремену бајку приказао проблеме модерног доба: недостатак љубави, отуђеност и усамљеност. Ова предивна прича написана је једноставним језиком, а с друге стране крије толико порука и идеја. Ово је првенствено прича за одрасле који желе схватити дјечје поимање људи и свијета.

Мали принц, усамљени дечак из свемира напустио је своју малену планету и свог јединог пријатеља, црвену ружу о којој се бринуо и коју је волео највише на свету и кренуо на путовање с циљем да нешто ново открије и нешто ново научи. Иако је ружа за њега била јединствена и значила му све у животу, њено пријатељство и лепота нису му били довољни.

На свом путовању од планете до планете, принц је срео различите људе који су у једном били слични. Сви су били усамљени, презаокупљени самим собом или својим послом, нису примећивали свет око себе, нити важне ствари у животу. Мали принц није разумео смисао њиховог постојања. Запањила га је бесмисленост, бесциљност и бескорисност њихова рада, велика уображеност и потпуно одсуство љубави и разумевања према пословима које обављају.

Мали принц је био дјечак отвореног срца, искрен и пун љубави и зато се разочарао када је схватио схватио да у животима људи које је срео влада духовна пустиња и да они не могу бити његови пријатељи. Једини искрени пријатељ на његовом путовању била је лисица која га је уверила да човек само срцем добро види, да његова ружа није као остале руже, да је она баш онаква каквом је и сматрао, прелепа, јединствена и незаменљива.

На свом путовању мали принц је упознавајући друга бића упознао самог себе и много научио о животу и смислу живљења. Открио је колико му је ружа важна и колико је повредио својим одласком. Схватио је да су рад, искрено пријатељство, истина и љубав вредности без којих човек не може да живи, да се љубав гради стрпљиво и полако и да увек добијамо онолико колико другима дајемо. Своје путовање мали принц је завршио мислећи само на своју црвену ружу.

ЕВО ЈЕДНОГ ПРЕДИВНОГ ЦИТАТА: Тада је мали принц, иако добронамјеран у својој љубави, почео брзо да сумња у цвет. Озбиљно је схватио безначајне речи и постао веома несрећан.

„Није требало да га слушам“, повери ми се он једног дана, „никада не треба слушати цвеће. Треба га гледати и мирисати. Мој цвет је обавијао мирисом читаву моју планету, али ја нисам знао да се томе радујем. Та прича о канџама, која ме је толико раздражила, требало је да ме разнежи… Ја тада нисам био у стању да схватим! Требало је о њему да судим по делима, а не по речима! Он ме је опијао мирисом и надахњивао. Никада нисам смео да побегнем! Морао сам да наслутим његову нежност скривену иза његових лукавстава. Цвеће је тако противречно! Али ја сам био сувише млад да бих умео да га волим!“