Скидање прашине  

Ко је свештеник у средишту „Београдске битке“?

1944
„Београдска битка“, мађарска романтичарска слика из 19. вijека. У средини композиције је Јован Капистран

Јован Капистран, фрањевачки свештеник, одиграо одлучујућу улогу у ослобођењу Београда од Турака 1456. године. Католичка црква га је 1690. године канонизовала и од тада се сматра за свеца заштитника Београда

Пише: Донко Ракочевић

 Турци су 1456. године, предвођени султаном Мехмедом, опсjели Смедерево и Београд. Срушени су сви београдски бедеми. Јанош Хуњади је извршио неколико против удара и на крају Турци су поражени, али су хришћани били у тешким губицима. Папа Калист III је 23. јула наредио да све католичке цркве звоне тачно у подне, а људи да се моле да би Београд био одбрањен, али Турци су се повукли прijе тога, па је та звоњава прерасла у побједничку. Mноги хришћански владари обећали su помоћ Угарима, али она није стигла. Једино је Ђурађ Бранковић одржао ријеч. Срби су се у борби показали као одлични стрелци.

Јован Капистран (1386-1456) био је фрањевачки калуђер, теолог, инквизитор и проповједник крсташког рата против Турака Османлија. Учествовао је у одбрани угарског Београда од напада Мехмеда II Освајача 1456. године заједно са Јаношем Хуњадијем, али је након повлачења османске војске преминуо од куге. Католичка црква га је 1690. године по налогу папе Александра VIII канонизовала и од тада се сматра за свеца заштитника Београда.

Јован је рођен 24. јуна 1386. године у селу Капестрано у средњој Италији. Отац му је био родом из Француске и у Италију је стигао са двором напуљског краља Луја I. Сам Капистран је у младости водио у потпуности живот лаика, студирао је право на универзитету у Перуђи, оженио се и започео успјешну каријеру правника.

Напуљски краљ Ладислав му је повјерио управу над Перуђом коју је краљ држао као папски заштитник. Од новог намјесника очекивало се да заведе ред у Перуђи. Међутим, Сигисмондо Малатеста, господар Риминија, је 1414. објавио рат Перуђи. Капистран је као емисар отишао Малатести како би склопио мир, али га је господар Риминија бацио у тамницу.

Током тамновања, Капистран је ријешио да остави световни живот и растао се од своје жене под изговором да никада нису водили интиман живот. По изласку из заробљеништва посветио се теолошким студијама.

Враћајући се кући из тамнице, јахао је наопако на магарцу, одјевен у прње и носећи на глави картонску митру на којој је исписао све своје гријехе. „Више волим да се на мене гледају као на будалу или лудог због Христа, него као на мудраца и опрезног човјека на овом свијету.“

Фрањевачком реду је приступио 4. октобра 1416. године у Перуђи. Готово истовремено се окренуо најригорознијем аскетизму бранећи идеал стриктне покорности и најужег тумачења правовјерности.

Капистран је нарочит успех постигао у средњој Европи где је проповиједао по њемачким земљама, Угарској, Чешкој и Пољској. По традицији, ни најпространије цркве нису могле да приме масе слушалаца, тако да је Капистан морао да проповиједа по градским трговима. У Бреши га је наводно слушало 126.000 људи. У слободно вријеме писао је трактате уперене против јереси.

Проповиједао је култ Пресветог имена Исусовог, односно носио је са собом икону Христовог монограма која је, по ондашњем вјеровању, имала благотворну моћ да лијечи болеснике и чини друга чуда. Због ширења овог, још увек новог култа и необичне праксе, позвани је у Рим од стране папе да се одбрани од опзужби за јерес. Капистран је толико био речит пред трибуналом кардинала, да је и врх Католичке цркве прихватио култ Пресветог имена Христовог.

Нажалост, Јованова речитост није служила само да инспирише релегиозна осјећања, већ и да нагони светину да спроведе масовна убијања Јевреја у њемачким градовима. Под Капистрановим утицајем, 41 Јеврејин је спаљен у Вроцлаву, а 36 су спаљени на пијаци у Берлину. У Легници је чак читава јеврејска популација спаљена.

Најзад, када су Османлије заузеле Цариград 1453. године, времешни папа Калист III је именовао Капистрана за проповједника планираног крсташког похода. Његов задатак био је да посјети скупштину сталежа у Франкфурту и прикупи војску за рат против Турака. Капистранов успјех био је симболичан, пошто су му се придружили припадници најнижег сталежа, сељаци, сиротиња, свакојаки авантуристи и студенти.

Ова војска се прво окупила у Петроварадину, а затим у Земуну када је постало јасно да ће циљ похода Мехмеда Освајача бити Београд, најзначајније угарско упориште на Дунаву. Сам Јанош Хуњади, главни заповједник хришћанске војске, није имао много повјерења у дезорганизоване крсташе чији је један дио Капистран успеио да превезе у Београд на самом почетку опсаде 2. и 3. јула 1456. године. Ипак, хришћанска речна флота је 14. јула поразила османску након чега је Београд спашен потпуне блокаде. Град је снабдеван ријеком, а Капистран је у Земуну храбрио и обучавао своје следбенике и затим их слао у опсједнути Београд. Турска опсада је најзад прекинута 22. јула и Мехмед II је наредио повлачење.

По престанку велике опасности, угарски и крсташки одреди су започели са међусобним непријатељствима око заслуга за одбрану Београда. Капистран је убрзо, како би се избjегло крвопролиће, објавио завршетак крсташког рата и отпустио је своје ратнике кућама. Због великог броја жртава око Београда, које су остале несахрањене, међу хришћанском војском се појавила куга од које је прво умро Хуњади 13. августа у Земуну, а затим и Капистран 23. октобра 1456. године у Илоку.

Капистран је канонизован 1690. године (по некима 1724. године). Успомена на Капистрана се обiqежава 23. октобра, на дан његове смрти. Слављење Св. Јована Капистрана је обавезно за све католике.