момо капор

Љубав је чудо над чудима!

772

За мене још и сад нема већег чуда од двоје који се воле. Видим их на неком тргу пуном аутомобила и ужурбаних пролазника, на степеницама, на углу своје улице, на клупи у парку, по којој се нахватала слана.

Савршено одсутни и непомични они се грчевито држе једно другог, а изнад њих, видим како се сама од себе зида кућа – њихов будући дом: видим прозоре са завесама од нежног тила, дечију собу и кухињу у којој се савијају палачинке са џемом! Видим им и очи, али оне ме не примећују. Сами су у гужви: кожа уз кожу, дах уз дах, усне уз усне. Омамљени тетреби, заљубљени јелени, сањиви галебови, уморни од љубавног лета…

Тај прастари призор увек је за мене као нов, попут тек пронађене обале Америке кад је угледао онај пијани морнар са Колумбовог брода – оаза у пословној пустињи, чамац на пучини у очима на смрт измореног бродоломника, ватра на Аљасци – увек је то за мене право правцато чудо! И увек се пред тим призором осећам као странац, јер сваки љубавни пар има свој тајни језик, свој шлагер, свој стих и часовник испод којег чека, свој рукопис, свој начин хода и свој загрљај у ходу. Заиста је тачно речено: Љубав је све оно што се дешава између двоје који се воле…

За двоје који се воле свет је опасан противник. Око њих ратови, дипломатске перипетије, око њих поплаве и успеси преко ноћи, свађе и рушевине, мржња и равнодушност, крунисање и открића, авантуре и трке на живот и смрт, а они непомични ћуте и држе се једно другог савршено одсутни у својој невидљивој кући, загледани у непостојећу пуцкетаву ватру пећи, без речи, без надметања у духовитостима, без задњих мисли, без планова, без ичега, сем тог једноставног додира у тишини.

Викнуо бих: гле, чудо над чудима! Али пролазим покрај тог вечног пара на клупи у парку, као лопов који је управо украо парче среће; пролазим на прстима да их не пробудим из сна и смејем се у себи онима којима су за вођење љубави потребни постеља, светла под абажуром, скупа пића и бадеми за грицкање, искључени телефони и фотографија нагих лепотица за надраживање, миришљава купатила и организовано време, па ипак љубав не долази у те скупе крлетке, већ дрежди у ветровитом парку, на клупи са које се љушти боја, под небом са којег сипа прљава децембарска суснежица, у вечном страху да ће бити повређена и отерана батеријском лампом.

Подигнуто је толико досадних споменика људима који су чинили зло у име неизвесног добра, толико споменика сујети изливеној у бронзу, погрешним открићима и неталентованим песницима, мрзовољним академицима и лукавим министрима, а још се нико није сетио да у неком парку подигне споменик љубавном пару који је преседео на једној клупи толико дуго а није приметио ни кишу, ни ветар ни снег: зачаран сопственим чудом на чијим темељима стоји овај стари свет. Питам се чему ова неправда и убрзо проналазим одговор: двоје који се воле на једној клупи у парку сами су свој сопствени споменик – тријумфална капија љубави.

(Момо Капор)