демистификације

Вук Бранковић није био издајник!

1535

Пише: Љубиша Морачанин

У српском епском предању нема већег издајника од Вука Бранковића. Историјска наука је показала да је таква карактеризација нетачна. Тачно је да је Вук Бранковић преживио битку на Косову, и да је после битке постао најзначајнији српски господар.

Исто тако је тачно да је у прво вријеме Вук пружао отпор султану Бајазиту I, док су се Лазаревићи потчинили Османлијама, Чак је успио да прошири своју област, а међу градовима који су признавали његову власт налазили су се Скопље, Приштина, Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Сјеница.

После битке на Косову 1389-те године, Вук Бранковић је, дакле, Турцима пружао отпор, због чега су они ударили на његову земљу – Косово, 1396. године, и почели да је харају..

Узевши све ово у обзир, историјски Вук Бранковић не би се могао назвати издајником, већ, напротив, господарем који се Турцима супротстављао готово у немогућим околностима. Док су се Мрњавчевићи, Лазаревићи и Балшићи повиновали Бајазиту, Вук је пружао отпор!

Вука су признавали – Угарска, Венеција и Дубровник, али кнегиња Милица нипошто није хтјела да прихвати могућност да њен зет преузме првенство и загосподари територијом Моравске Србије. Желела је да сачува престо за свог тада још малолетног сина Стефана, због чега је уз помоћ црквених кругова сазвала сабор на којем су донесене важне одлуке, међу којима је било признавање Бајазитовог сизеренства, плаћање харача, учешће у османлијским војним походима и давање кћерке Оливере Бајазиту за жену.

Вук је одбио је да учествује на скупу вазала у Серу, у биткама на Ровинама и код Никопоља, као и у опсади Цариграда. Таква непослушност турском господару убрзо је била кажњена. Оставши без територија и градова покушао је да се домогне Дубровника, али помоћ из непознатих разлога није стигла, па је пао у султаново заробљеништво у коме је остао до смрти 6. октобра 1397. Његова супруга и синови били су обесправљени и сатјерани у скучену област старих баштинских посједа, довољних за пуко преживљавање.

Историчар Радован Самарџић износи двије хипотезе о томе како је „издаја” Вука Бранковића могла ући у српско предање: прво, да су тиме Срби хтјели да оправдају пораз, и друго, да је ова тобожња издаја плод пропаганде Римокатоличке цркве, због тога што је Вуков син и потомак на престолу одбио унију с њом, те је она осудила и цио његов род. (Радован Самарџић, „На рубу историје“)

Историјска острашћеност и осуда Вука Бранковића записана је тек почетком 17. вијека у дјелу „Краљевство Словена“, бенедиктинског опата Мавра Орбина.