Наполеон Бонапарта је 1813. године окупирао Боку Которску. У једној артиљеријској јединици, на острву Свети Ђорђе, био је млади официр Анте Словић, Далматинац са острва Цреса. У слободно вријеме шетао је перашким улицама да прекрати вријеме. Једном, шетајући у предвечерје, док је сунце одлазило на починак, спазио је дјевојку. У тренутку је схватио да је то жена његовог живота. Перашка љепотица ухватила је овај необичан поглед младог официра и на љубав одговорила љубављу. Обоје су вјеровали да ће живјети срећно и заједно када се ратовање заврши.
Једног дана борбени Пераштани, побунили су се против поступака француске војске. Истакли су аустријску заставу на тврђави Свети Криж, када су је на јуриш освојили. Као реакцију на ово, француски заповједник је наредио да се почне на град пуцати из топова, који су били смјештени на острву Свети Ђорђе. Анте Словић, француски официр, испалио је први плотун, јер није имао другог избора. Управо тај плотун подстакао је Пераштане да рационално размишљају и да одлуче да истакну бијелу заставу, што је био знак за прекид ватре.
Након тога Анте је, сав радостан што је рат кратко трајао и окончао се без посљедица, завеслао у чамцу према Перасту, а потом је потрчао степеницама које су водиле из луке ка горњем дијелу града, стајући на сваку трећу. Хитао је ка кући своје драге. Млади човјек, у жару љубави, није слутио никакво зло. Када је дошао до куће, није га на вратима дочекала драга, нити му је појурила у загрљај.
Шкура су била затворена и свуда је владала злокобна тишина. Обузела га је зла слутња. У постељи је, мртва, лежала љубљена Катица. Саопштено му је да је убијена топовском гранатом. Људи су га сажаљевали док је ридао и не слутећи да је управо он ненамјерни убица.
Следећег дана је као по обичају, погребна поворка направила круг по граду до риве. Са риве су се баркама запутили до острва мртвих – Светом Ђорђу. У првој барци били су свештеник и крст, у другој мртвачки сандук, а након тога родбина.
У једној барци био је и неутјешни француски официр Анте Словић. Тога дана, Анте је одлучио да заувјек скине официрску униформу и постане чувар гроба своје вољене Катице. Одлучио је да остатак живота проведе у порушеном самостану Светог Ђорђа. Заредио се и се постао је фра Фране, једини живи становник острва мртвих.
Убрзо након тога, французи напуштају Боку, а фра Фране остаје сам на отоку прижељкујући своју смрт. Ускоро су Енглези окупирали острво и запазили овог пустињака. Чувши његову судбину нису га дирали, него му чак и храну доносили. Након извјесног времена Енглези су однијели муницију и топове са отока јер им је требало за опсаду Котора.
Међу тим топовима био је и онај из којег је фра Фране усмртио своју вољену. На њему је уцртао црни крст. Године су пролазиле, а његово друштво били су једино мртви. Често је навраћао и Вицко Мазаревић ради обављања својих свештеничких дужности. Том приликом му је доносио храну, коју он никада није тражио.
Пераштани су такође обилазећи гробове својих покојних, посјећивали и гроб Катице Калфић. На њему је увијек било цвијећа и горела је свијећа. Он је одржавао гробове свих покојних, сахрањених на отоку, палећи свијеће и молећи за њихове душе. Бринуо се и о дрвећу, па је тако засадио нове чемпресе.
Једне ноћи Пераштани су примјетили да на Светом Ђорђу није упаљена свијећа. Била је то прва ноћ од Катицине смрти, а да њен гроб није био обасјан светлошћу свијеће. Пераштани су ујутро, по јаком југу, стигли до отока. Покрај Катичиног гроба нашли су фра Франа мртвог. У његовој руци налазила се цедуљица са поруком.
Писало је: „Сахраните ме овдје да будем мртав са Катицом“. Пераштани су му испунили жељу, и од тада уз зид цркве стоји гроб изнад којег се уздижу два чемпреса. Наслањају се један на другог и у висини спајају. На њему нема натписа, ту почивају двоје које је спојила љубав, судбина раставила, а смрт заувјек сјединила. Двоје заљубљених постали су Перашки Ромео и Јулија.
Извор: travelmontenegro.me
