приказ новог романа лабуда драгића

ХИТ-РОМАН: Кукавичја пилад из Дукљановог полога

2101
Лабуд Драгић за наградом "Светозар Ћоровић" за роман "Кукавичја пилад"

Нови роман Лабуда Драгића, „Кукавичја пилад“, вишеструко је занимљив и актуелан. Нарочито у контексту савремених збивања у Црној Гори

Пише: Будо Дубак

Комитски покрет изворно је герилски покрет у Црној Гори, који настаје након аустријске окупације 1916. године. То су слободари, надахнути вјековном витешком борбом за крст часни и слободу златну. Међутим, после Великог рата и стварања заједничке државе са Србијом, организују се групе присталица краља Николе, финансираних од италијанске владе. Ови одметници су узели, лажно се представљајући, часно име комита и пљачкањем и терорисањем сопственог народа имали за циљ да изазову крвопролиће међу браћом и врате краља Николу на престо. Њихова активност је кулминирала тзв. Божићном побуном, 1919. године, у околини Цетиња.

Лажни комити су „кукавичја пилад“, која израстају у грабљивице, што се устремљују на свој род. Мада је, након низа непочинстава и злочина, заустављен њихов крвави и срамотни пир, тај кукавичји пород је успио да положи „нова јаја и запатио се толико да је у наше дане измислио нови језик, нову цркву, нову историју, нови идентитет“, каже Душко Бабић, у предговору Драгићевог романа.

Генеза тог зла резултирала је наредном генерацијом „кукавичјих пилади“, која су у Другом свјетском рату повела у Црној Гори крваво, братоубилачко коло. Своје каиновске злочине су именовали као „лијева скретања“. Објавили су рат Богу, српском народу и његовој православној вјери. Проглашењем борбеног атеизма и црногорске нације, они су, са позиције државне власти, започели дехристијанизацију и расрбљавање Његошеве Црне Горе.

Њихова најновија идеолошка пилад су кренула у лов на претке, који је Иван Негришорац именовао као „истрагу предака“. Носиоци дукљанске идеологије су предузели колективни инжењеринг, који има за циљ стварање мутанта – без сјећања, без својстава, без вјековног идентитета. Тај хомо дукљаникус, дакле, изданак је лажних комита, о чијем злом сјемену, које су посијали, пише Лабуд Драгић у свом роману „Кукавичја пилад“.

Лабуд Драгић, између објективне историографије, која освјетљава суштину тог покушаја пуча, и квази-историографије, коју промовише званична Црна Гора, изабрао је истину као идеју водиљу за свој изванредни роман „Кукавичја пилад“. Међутим, ово није „историографски роман“, у класичном схватању тог одређења, већ је, прије свега, роман о једном метафизичком злу, које се пројавило кроз конкретне догађаје из наше новије, несрећне историје.

Оличење тог зла је члан породице Башовић, који је добио име Мујо, ради урока. Али, овај крштени Милутин је постао безбожни Мујо. Ђавољи накот је препознала његова баба Јаглика, још док је био у колијевци. Видјела је „да је њена снаха родила ђавола“.

И заиста је ђаво дошао у Црну Гору из историјских и митолошких даљина и дубина, оличен у праоцу зла, проклетом цару Дукљану, кога је безбожна, званична Црна Гора ослободила из окова, у које га је бацио Свети Илија.

Управо о томе злу, историјски лоцираном у вријеме после Великог рата, и оличеном у лажним комитима, тако снажно свједочи писац Лабуд Драгић.

Аустријска окупација црногорску забит је претворила у тамницу. У поглављу „Јалова прољећа“ јасно је поређење између ћесареве тамнице у којој скапава сужањ Гаврило Принцип и ове „проклете бобије“, коју је и Бог оставио. Вуксан изговара ријечи: „Дуго и јалово се тегле дани. Таман смо ко у тамници“.

Још једно поређење довољно казује о животу нашег народа под аустријском окупацијом, кад злогласни Ферјанчић са мјесним шпијуном спроводи терор и пљачка сиротињу. Писац вели да су ти дани готово истовјетни са онима које „проводе наши младићи, наши официри и јунаци и сва браћа наша у Нађмеђеру и Булдогасону“. Њихова страшна супротност су изроди који су се ставили у службу окупатора, било као шпијуни или чланови бандитске дружине, која је себе називала комитима.

Писац романа „Кукавичја пилад“ коријен и почетак овог зла види у краљу Николи. Кључно за тај став је свједочење једног писара Чавора, који „се клео да му је Радован Пипер лично казивао како је Његош ону ноћ кад се породила Стана Миркова – а претурила је петнаест дана – како му је Господар, горостасни и велеумни Владика Раде, давао стотину талијера да оно дијете, па иако је мушко, па иако је Петровића, некако украде и бачи у оне прослопе и безданице поред Крсца изнад Котора, па ће га звјерад и тице раскупусити и однијети“.

Владика је сањао: „Да ће се родити мушко дијете наопако, не главом, него туром напријед и да ће пород изродити проклет и опак и да ће тако и обршити и сва Црна Гора“.

Историјска паралела догађаја у Гаети неминовно се намеће кад је ријеч о савременој Црној Гори. Обраћање Јована Пламенца лажним комитима, пред одлазак на крвави пир по Црној Гори, најбоље илуструје те сличности: „Али ако и умре Краљ, ми настављамо нашу борбу. То је наша пулитика. Помоћи ће нам Крвати и Арбанаси и Бошњаци, и ови Растодери што их поменух, само да се одвојимо од србијанскога краља“.

Ови плаћеници су по Црној Гори терорисали, пљачкали и вршили звјерства над нејачи. Понашали су се као гоњене звијери. Није их сустизала само жандарска потјера, већ, на тренутке, и пробуђена савјест. Тако ће Миле Миљанић рећи како су се „о свакога огријешили. О свештенике и цркву, понајприје о старо и болесно. Примали су помоћ од оних који су им вјешали родитеље и стричеве, док је трајала окупација. Пребијали и мучили оне прве комите и њине јатаке. Ми само опоганисмо то име“.

Најбоље их је дефинисао Вуксан, кад долази да тражи несрећног братанића Муја. Он каже: „А јесте, комити сте таман колико је био Ферјанчић и његови шуцкори и шпијуни. Домиљели сте потајом ко змије кад је земља ослобођена и мир успостављен, те побисте ону ђецу на Цетињу. На Божић! Кад се мирбожа у име Христово! И то све ђаке са Велестова, с Чева, из Марковине, из Цуца, Љуботиња, Љешанске нахије – њих више од тридесет на једну гомилу. Све ваше својте, све стричевиће, сестриће, одивичиће. И ви сте то назвали побуном! И тијем се зорите?! Кукала ви мајка!“

Вуксана ће устријелити синовац Мујо, мислећи да је жандар. Не само у завршном погла- вљу „Опсада и последњи сати“ несрећни отпадници од свог народа своде животне рачуне, увиђајући сву бестијалност и трајну срамоту њиховог одметништва.

Свима је заједничко сазнање, које у последњим тренуцима понавља Милош Ковачевић: „И остаде брука довијечна. Да погибосмо од Турака, или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но од нашије, као изроди и лупежи. Да нас народ по прсту кажује!“

Тако Драгићеви трагични, негативни јунаци, сами о себи суде, знајући да су свевремене Његошеве ријечи да „част и брука живе довијека!“ Они су изабрали бруку довијечну.

А то што актуелна власт у Монтенегру од злочинаца прави националне хероје, неупоредиво је злокобнија брука од оне коју су учинили, прије готово једног вијека, ови несрећници.

(Српске новине)