У Будви синоћ одржано књижевно вече познатог српског пјесника из Подгорице

Кристалне сузе Ранка Јововића

771

Ранко Јововић, као одабрани роб поезије, нема задатак да донесе мир и испуни груди нирваном. Не, он туче из најтеже артиљерије, заузима небо и земљу и изнад неба стиже до Господа, са којим се на Ти свађа, јер је то и брат и кум и пријатељ – казала је Марина Јочић

Пише: Јелена Павићевић

У организацији АРТ ПРЕСС из Будве, синоћ је у прес-центру хотела Tre Canne у Будви, одржано веома посјећено књижевно вече, познатог црногорскиг пјесника РАНКА ЈОВОВИЋА из Подгорице. О Јововићевом богатом књижевном дјелу, говорили су: Марина Јочић, новинарка и публицисткиња, пјесник Веселин Ракчевић, новинар и публицист Ранко Павићевић, а изводе из пјесникових књига, говорила је Радмила Кнежевић, глумица и књижевница из Будве.

Ранко Јововић, вјерује у моћ свемоћне ријечи коју икада и нико сагорјети неће, па је његова ријеч “осуђена” на трајање, казао је говорећи на почетку вечери пјесник Веселим Ракчевић. Посебан акценат Ракчевић је посветио најновијој књизи Ранка Јововића „Сузе Марка Миљанова“ која је објављена крајем прошле године у издању Уирекса.

-Над свим овим удесом не плаче ни Марко ни Ранко. Сузе су знатно сложенији облик усправног хода и непосрнућа. Пјесник је антејски везан пјесничком судбином и дубоким коријенима, старијим од Вавилона и Троје – истакао је Ракчевић. – Један је од Леонидиних сабораца, косовски свједок, бурлак са Волге, који и до данас мучи Његошевску муку диљем распамећене Црне Горе. Та кристална суза етичког горостаса кога је породила, издала и сахранила црногорска пизма, али, ни она није времену одољела, јер Марко није никада заплакао, већ се поиздигао и кроз стихове Ранка Јововића, постао свједок свевремени, парадигм побједе, над људском малодушћу.

-Књиге Ранка Јововића су кула вавилонска у којој се чују сви језици. Сви језици срцу разумљиви. Језик бунта, језик љубави, језик патње, језик непристајања, а најгласнији је језик савјести – казала је Марина Јочић. – Та кула вавилонска, сазидана је од  стихова Ранка Јововића, Прометеја и Сизифа, црног анђела и одабраног роба поезије, која нема задатак да донесе мир и испуни груди нирваном. Не, Ранко туче из најтеже артиљерије, заузима небо и земљу и изнад неба стиже до Господа, са којим се на Ти свађа, јер је то и брат и кум и пријатељ… Кроз своју поезију, Јовоовић је од почетка рушио малограђанске табуе, храбро стао иза породичне историје и трагике и ухватио се у коштац са демаскирањем друштва и времена.

Ранко Јововић је, на задовољство многобројне  публике, говорио своју поезију и одговарао на питања присутних који су га често награђивали аплаузима.