скидање прашине

Тито и Ђилас створили црногорску нацију 1946. године!

4929

Пише: Донко Ракочевић

Црногорско национално питање је формирано под утицајем Лењиновог учења о нацији и под снажним директивама Коминтерне. Стаљин је ђак и сљедбеник Лењинов, као и сви марксисти револуционари, ватрени је пропагатор и тумач радничког интернационализма, свјестан да највећу опасност по његову идеју пријети од националних снага и покрета које свугде у свијету предводе националне буржоазије.

Подстакнути идеологијом и упутствима Коминтерне, Тито и Ђилас стварају црногорску нацију непосредно после Другог светског рата. Још на конгресу Дрездену, 1928. године, комунисти говоре о праву Црногораца и Македонаца на самопредељење и отцјепљење, те о „великосрпском хегемонизму“.

Неспорно важан догађај у обнови црногорске државности представља одржавање Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО)  јула 1944. године у Колашину, али тада још увек нема одрицања од српства. Др Обрен Благојевић је поднио реферат о раду и организацији народне власти у Црној Гори у којем истиче да „Црна Гора мора везати своју будућност са будућношћу васколиког српства и осталих југословенских народа“. Нигдје се не третира црногорско национално питање.

Иван Милутиновић подвлачи значај одлуке о обнови црногорске државности, али наглашава да „стварањем федералне Црне Горе се не умањује јединство и љубав Црногораца према српском народу“. Потом је изрекао чувену реченицу: „Другови, ко није добар Црногорац, тај није ни добар Србин!“

О постепеним и прелазним промјенама у Црној Гори 1945-47. године пружа изворе црногорски лист „Побједа“, основан 20. октобра 1944. године у Никшићу.

У „Побједи“ од 6. јануара 1945. године, пажњу привлачи текст „Божић у слободи“ у коме се цитира Његоша и истиче значај овог празника: „Наш Божић, тај велики хришћански празник, три пута се окупао у крви. Борба је донијела плодове, за нашу слободу, за нашу побједу, за овај Божић и за многе будуће Божиће у слободи.“

У броју од 14. јаунара 1945. године, незобилазан је чланак „Бадњак у слободном Цетињу“ у коме је приказана празнична атмосфера. Описује се пут до Бајца, свирање војне музике, дочек народа послије повратка из Бајца са бадњацима, налагање бадњака испред Председништва ЦАСНО и Цетињског манастира.

У „Побједи“ од 28. јануара 1945. године, занимљив је чланак „Светосавска прослава на Цетињу“. Извештач описује богослужење у Цетињском манастиру, читање реферата о Светом Сави, хорску химну и сл.

У броју од 6. јануара 1946. године, „Побједа“ доноси прилог под насловом „Будова бригада честита нам Божић“ у коме се наглашава да је честитка упућена „читавом црногорском народу“.

Узалудна су истраживања и прелиставања годишта овог листа после тога, за 1947. и 1948. годину, јер нема нигдје ни слова о Божићу и Светом Сави. Нагло се кида историјска традиција. Иако су „за нашу слободу, за нашу побједу, за овај Божић и будуће Божиће у слободи, дали своје животе хиљаде знанин и незнаних народних хероја“, та се будућност одмах по директиви преселила у прошлост.

Најављен историјски дисконитинуитет у партијским документима из 1924. и и 1928. године, остварује се после 1945. године.

Преломни тренутак је свакако текст Милована Ђиласа у Борби, 1. мaja 1945, под насловом „О црногорском националном питању“, којим је дефинисао комунистичко схватање црногорске самобитности. У чланку Ђилас закључује да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су временом израсли у посебну нацију, односно да су постали „посебни, друкчији Срби од свих Срба – Црногорци“.

„Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност“, закључује Ђилас.

(У вријеме свог дисиденства и боравка у иностранству, Ђилас је своје ставове знатно ревидирао. Он је у интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971 године, у којем говори о националном питању у Југославији, поред осталог, рекао: „Црногорци чине саставни део српске нације“. Даље Ђилас каже да је Црна Гора, у току другог свјетског рата и по његовом завршетку, „кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“)

На шестој сједници Народне скупштине Црне Горе, 29. децембра 1946. године, усвојен је Устав. У расправи која је претходила усвајању Устава, истиче се негативан рад црногорске буржоаске интелигенције на негирању црногорске нације. „Црногорска нација треба да буде темељ ослобођења од српске буржоазије“, закључено је на Скупштини, чиме је дефинитивно потврђена Стаљинова теорија о националном питању. Ријешено је, барем према дискусијама делегата, црногорско питање на најдемократскјии начин, без премца у свијету, једном за свагда.

Насупрот оме, једна бесједа са овог засиједања потврђује историјски континуитет црногорске државе као српске земље, српске мисли и свијести. Парадоксално је да је њен аутор католички свештеник и интелектуалац дон Нико Луковић. Он истиче да су Црногорци најчистија етничка група међу Србима, да су са Косова донијели не само барјак слободе, него су и обновили српску средњовјековну славу оружја, кроз Крусе, Царве лаз, Грахово, Фундину, Вучји до и Скадар, осветили су Косово.

Дон Нико Луковић цитира мисао енглеског историчара Милера које је Црногорце назвао „аристокрацијом српске расе“.

„Као што је у Зети настала прва српска држава, тако је у овој земљи ударен темељ новој Југославији. Црна Гора није само јуначко гнијездо, у њој се родила прва државна мисао код Срба у 11. вијеку. Најстарији спис српске књижевности, ‘Житије Јована Владимира’, написан је у Црној Гори“, истакао је Луковић.

Пети конгрес КПЈ усвојио је у јулу 1948. године одлуку о оснивању Комунистичке партије Црне Горе, чији је конгрес одржан на Цетињу 4-7. октобра 1948. године. Тако је завршен процес формирања националних партија, започет на Земљаској конференцији у Љубљани, децембра 1934. године, што је неспорно водило формирању националних индивидуалитета.

У међувремену, на Петој земљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу, заузето је становиште о постојању црногорске нације, али тада то није имало неког одјека у Црној Гори. У том смислу занимљив је исказ једног старог комунисте, Спасоја Ивановића, који је рекао: „Нијесмо имали нацију, па нијсемо могли имати ни националну партију, јер то би било да је син старији од оца.“

Формирање националне свијести Црногораца после 1945. године преузима Комунистичка партија и држава. Први попис у Југославији и Црној Гори, 1948. године, био је диригован нарочито у погледу изјашњавања по питању народности, јер је требало потврдити постојање црногорске нације.

Вишеструке методе и средства користи једнопартијски систем да обликује и учврсти црногорску анционалну свијест. На основу члана 25. Устава Црне Горе из 1946. године,  Црква је одијељена од државе. У стварности, Црква је стављена ван закона, њена је имовина национализована, кадровски је проријеђена, нарочито после ликвидирања 74 свештеника, од 77 заробљених, на Зиданом мосту.

Црква је контролисана строго одозго, а изнутра ограничена у својој истоиријско-народној мисији. Бројни свештеници су затварани и осуђивани. Наводно као народни непријатељи. А све због тога што је Црква била чувар старих традиција и носилац српске националне свијести у Црној Гори.

Вођена је велика идеолошка  и политичка пропаганда против Српске православне црве, која еј проглашена за назадну и рекационарну. Црква које је била темељ црногорске државе и душа народа, дочекала је тешке дане и жалосну судбину. Наступила је потпуна атиезација друштва. На Цетињу је 1946. године штампан црквени календар са петокраком, у коме су на сликама уместо светаца били Тито и Стаљин.

Дакле, стављање Српске православне цркве у подређен положај и диригован попис из 1948. године, први су значајни кораци као формирању црногорске нације. Док је на оснивачком конгресу Комунистичке партије за Црну Гору, 1948. године, у партијским документима снажно уетемљено црногорско национално питање. На том конгресу одређују се методи и средства рада са масама, нарочито у вези са националним питањем и просвећиивањем. Посебно мјесто има школство које је идеологизирано у тумачењу свијета и историје по марксистичко-лењинистичким теоријама. Отуда је црногорско питање постепено ушло у свијест младих генерација умјесто српства које је насилно потиснуто.

Долази вријеме Агитпропа и Милована Ђиласа. Главни идеплог КПЈ подузео је да теоријски уобличи црногорско национално питање са становишта званичне идеологије. „Не треба се у нашој политици по националном питању оријентисати по тренутном расположењу маса; треба знати да смо ми комунисти кадри да идемо и против струје кад имамо одређен циљ пред нама“, био је самоувјерен Милован Ђилас. И после његовог искључења из политичког врха Југославије, његова брошура о црногорском националном питању остаће и даље једна врста комунистичког завјета.