скидање прашине

Књига о српској Јованки Орлеанки

1471

Зашто смо такви – нехајни према онима који су нас задужили. Да су Американци имали Милунку Савић, о њој би Спилберг већ снимио филм и добио Оскара

РТС је 2012. године, поводом почетка Првог балканског рата, објавио резултате веома занимљиве анкете. Тада смо сазнали следеће: од 1.000 испитаника 90 одсто није знало ко је Милунка Савић, а 93,8 њих није знало против кога је Србија ратовала у Првом балканском рату. Међутим, на питање – колико добро знате српску историју, 66 одсто је рекло да добро познаје националну историју.

„Француска влада јој је нудила вилу, послугу, живот какав заслужује. Али, Милунка није о томе ни тренутка размишљала. За њу је постојала само једна мајка, која се према њој односила као маћеха“, након оваквог предговора, књигу Милана Богојевића „Милунка Савић – ордење и ожиљци“, не можете да оставите док је не прочитате до краја.

И кад књигу завршите, још дуго ћете размишљати о главној јунакињи, али и о нама – Србима, можда и о себи лично. Зашто смо такви – нехајни према онима који су нас задужили. Да су Американци имали Милунку Савић, о њој би Спилберг већ снимио филм и добио Оскара.

А ми? Ми смо морали да чекамо 100 година да се један војник постиди и узме „папир и оловку у руке“ и напише: „Милунка Савић нама треба више него икада“.

„Није моја књига о Милунки Савић прва и једина, има их неколико, као и документарних филмова,  али без обзира на то о овој великој жени се мало зна. Ја сам, на пример, за Милунку чуо тек 2008, дакле када сам већ скоро девет година радио у Војсци Србије. Шокирало ме је сазнање да ништа не знам о жени која је најодликованији српски војник из Првог српског рата. Ни остали из мог окружења, питомци, официри… већином нису знали ко је била Милунка Савић“, каже аутор Милан Богојевић, економиста, који је радио у Гарди.

Дакле, није се школовао да буде писац, мада пише за неколико српских недељника, а осим ове објавио је и књигу „Атентат 1934“.

Објаснио је и зашто књига кошта колико пакла цигарета, зашто није луксузна, и због чега се он одрекао зараде од свог дела.

„Радећи на књизи, упознао сам дивну жену Мају Ковачевић, која има своју издавачку кућу ‘Глас Србије’, која издаје ‘Краљевске новине’. Маја је родила 11 деце, Милунка једно, али је усвојила троје и одшколовала 30, и то са својом скромном пензијом од 900 динара. Видео сам симболику између Маје и Милунке, али симболика није била довољна да књига угледа светлост дана, те сам се одрекао свог хонорара да би књига могла да буде што јефтинија и да може да се прода у што већем тиражу. Јер, 300 динара кошта и кутија цигарета.“

Поред биографије о Српкињи која је у три рата била бомбаш, и то најбољи, прочитаћете и о томе како се са двадесет година прерушила у мушкарца да би прошла регрутацију, јер је женама било дозвољено да буду само болничарке, сазнаћете како је живела након рата, зашто комшилук на Вождовцу каже да је „баба била лаф“, због чега су је једном годишње посећивали челници Амбасаде Француске у Србији, зашто је због ње чувени воз Оријент експрес закаснио први и последњи пут у својој историји.

Књига има и много фотографија, званичне документације, писама, а аутор је навео и детаљно објаснио сво њено ордење.

„Скупљајући грађу за књигу, обилазио сам места на којима је живела, причао са њеним комшилуком, познаницима. Не можете да замислите шта сам све чуо! Кућу у којој је живела до 1972. можете и сада да видите, али још кратко јер ће, можда, ускоро бити срушена, с обзиром на то да није законом заштићена.

Налази се на Вождовцу, у улици која носи њено име, на броју 25. То је кућица од две просторије. У једној је био угаљ за грејање, а у другој је живела најодликованија Српкиња, са усвојеном ћерком Зорком која је била ментално оболела, што је Милунка знала и када ју је усвајала.“

Милунка је умрла 1973. на другој адреси, у насељу Браће Јерковић, у стану који јој је поклонио тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић. Стан је био на четвртом спрату без лифта, а Милунка је тада имала 80 година и четири тешке ратне ране.

Аутор је сазнао и да се српска Јованка Орлеанка хранила у Народној кухињи, да је имала свега неколико хаљина, а само једну репрезентативну, зато је на већини фотографија видимо у црвеној хаљини украшеној ружама.

Пензију је дочекала као чистачица у Државној хипотекарној банци у Београду, али је и шила и радила многе друге послове, како би преживела.

Да ли знате да је Милунка прво била сахрањена у породичној гробници, на свега двадесетак метара од гробова аустроугарских војника против којих се некада борила? Неправда је исправљена 40 година касније када су 10. новембра 2013. њени посмртни остаци пренети у Алеју великана, поред Живојина Мишића.