атп уводи промјене у тенису

Колико тенисери стварно зарађују?

977

Пише: Дино Марцан

АТП – основана је 1972. као удружење тенисера незадовољних третманом међународне тениске федерације, ИТФ-а. Кључни тренутак у историји организације догодио се 30. августа 1988., када је одржана прес конференција на изнајмљеном паркиралишту гдје је била говорница, вјероватно посуђена из локалне цркве, на коју је селотејпом био залијепљен лого. Тај је догађај уприличен како би се јавности представила идеја АТП-а.

Данас, готово 30 година касније, АТП је од паркинга догурао од највећих спортских организација у свијету која има приходе од око 400 милиона долара.

Хамилтон Јордан, човјек који је за посуђеном говорницом представио АТП Тоур, имао је одбојност према елитизму који је фаворизирао само најбогатије. Од ове недјеље АТП уводи ново правило за ниже рангиране играче који се такмиче на Challenger Touru – правило које је у дугу Јорданове идеје с паркинга.

Успоредо с АТП World Tourom, АТП је надлежан и за Challenger Tour – први ниво испод АТП турнира и прелазни степен између Футуреса (најнижег ранга професионалног тениса) и АТП турнира. Ново правило ће садржавати ‘џепарац’ од 200 долара недељно за играче који скупе најмање 10 наступа у главном турниру challengera. Дакле, играч након 10 турнира у години за сљедећих 10, уз стандардни prize money за побједе, добија и ‘џепарац’ за трошкове хране и путовања. Већина challengera (око 90 посто њих) има hospitality – турнир покрива трошак хотелске двокреветне собе с доручком за сваког играча у главном турниру. Остале трошкове играч сноси сам, без помоћи АТП-а. Знам да 200 долара недељно звучи смијешно, поготово кад се узму сви трошкови играча (авиокарте, тениски тренер и његови трошкови ако путује с играчем, физиотерапут, суплементи, а неки играчи чак имају и трошкове куповине опреме и најма терена), али шта заправо значи ова промјена правила?

Оно с чиме се АТП највише бори откако су врхунским професионалним спортистима примања отишла у небо огромна је разлика у примањима између играча у врху и оних нижерангираних, али још увијек играча у одабраном друштву.

Тренутно на појединачној АТП ранг листи има око 2.100 играча с бодовима. По неким подацима, наступа их барем још 1.000 који играју, а нису на листи јер нису успјели освојити бодове. Такође, сваке године 700-тињак нових играча затраже ИПИН (нешто попут чланства које играчу даје право наступа на најнижим професионалним турнирима, футуресима). Од тих 700, више од половине њих никад не дође до АТП бода (барем побједа у првом колу главног турнира на футуресу), а већ у сљедећој години долази нових 700 чланстава. Дакле, у сваком се тренутку на свијету тенисом професионално (или у покушају професионализма) бави око 4.000 људи. Од 4.000 људи, њих 100 живи лагодним животом, док већ 250. играч свијета живи на нули. Проблем настаје кад људи, понукани медијском перцепцијом, мисле да сваки тенисер живи као првих 100 које гледају на телевизији и у главним турнирима Гранд Слемова.

Било је разних захтјева играча који су на разне начине покушавали довести играче изван топ 100 на ниво лагодног живљења. Од повећања наградних фондова, до равномјерније расподјеле унутар наградног фонда, преко запошљавања играча у АТП-у и слично. АТП је и даље непрофитна организација која нема радни однос ни са једним професионалним тенисером на свијету.

Тренутно 200. голфер на свијету је у овој сезони досад зарадио 215.000 долара од својих наступа (искључујући спонзорске уговоре и остале премије), док је 200. тенисер зарадио 38.000 долара. Ако погледамо на врх листе зарада, у голфу је то Дастин Џонсон с 6.355.000 долара, а у тенису Рафаел Надал са 7.182.000 долара. Дакле, тенис је итекако способан изједначити своје најбоље плаћене играче с голферима (један од најбоље плаћених индивидуалних спортова, ако не и најбоље), али кад се упореде нижерангирани играчи, тада долази до драстичне разлике.

Тенис је глобални спорт и превише је раширен да би хранио само 100 људи. Немојмо се заваравати, АТП има финансијску корист само од играча у врху и зато, ако су играчи у врху задовољни – све је добро. Међутим, након силних вапаја, ово је први већи корак ка побољшању финансијског статуса играча на challenger touru. Играч који је око 200. мјеста на АТП ранг листи је врхунски спортиста који се издигнуо изнад осталих 3.800 професионалних играча и ко зна колико активних аматера. Теоретски ово значи 2.000 долара годишње по ‘challenger играчу’ поврх prize moneya, и иако 2.000 долара звучи смијешно, то је 2.000 долара више него што је то досад био случај. У АТП-у су израчунали да ће овај програм обухватити 200 до 300 играча, што комплетну инвестицију заокружује на некаквих пола милиона долара.

Као последице ове промјене намећу се и неки позитивни закључци. Играчима ће још дуже трајати каријера. Просјек година у топ 100 у 2016. био је скоро 29, док је 2006. био тек 24. Иако је вијек професионалних тенисера дужи него икад због унапређења технологије и знања у подручју кондиционе спремности, рехабилитације, психологије и нутриционизма, ова ставка би могла дати играчима додатну инекцију која би их могла дуже задржати на туру (поготово играчима из сиромашних земаља).

Једно од главних аргумената критичара корупције у виду клађења на тенис био је премали prize money. Сви су говорили: „Дајте играчима више новца па ће бити мања могућност да се одлуче на намјештање мечева како би финансирали своје каријере“. Ако промјене наставе даље у овом смјеру, онда би заиста статус играча на challenger touru могао бити толико добар да им не падне на памет намјештати мечеве. Самим тиме би се и АТП-ева улагања у ТИУ (организацију за спрјечавање корупције у тенису) смањила, те би се тај новац пуно боље и корисније употријебио.

Ових 2.000 долара годишње није ни плата ни хонорар, у изузетно скупом спорту то је заиста џепарац. Међутим, охрабрује да је АТП у задње вријеме стварно кренуо у смјеру смањивања разлике међу играчима и надамо да ће тенис као спорт увелико профитирати од тога. То је, уосталом, смјер због којег је сазвана она конференција на паркингу.