Веле људи да су Црногорци нерадници и лењивци, да воле много да говоре, да седе по крчмама и добро поједу и попију. Грешна су ова тврђења.
Црна Гора је била збег и ратни логор. Осим тога, на кршу није било ни земље за земљорадњу, ни великих пасишта за сточарство. Жена је прела, окопавала оно бедне окућнице, засејавала кртолом и зељем и сносила на трг нешто преоставштине да прода и замени за со, дуван и опанак.
Деца су чувала стоку. А људи ратовали, па гинули или доносили плен за зимовник. Ако није било рата, оно се хајдуковало. Прелазило се преко граница, отимало и пленило да се опет кући штогод донесе. Шићаром се купило жито, кава, шећер и платно, код куће се сушило месо, киселио купус и приносило дрво.
По нешто се кријумчарило тамо око Крстца да би се боље презимило. На тај начин се проводила зима: грејало се уз ватру, јела кртола и качамак, доста сува и кувана меса; теглио трешњеви чибук и сркала одлична кава; причало се и гудило уз гусле, да би брци одскакали у висине, руке полетале на леденице, а потребна помама јуначка обузимала и старо и младо…
Тек Црногорац није баш тако био гладан, нити ишао да проси. Био је главар и сердар, а наджиравао само онда, кад је то будалама и слабићима било потребно. Није он баш тако сасвим очекивао окруњено. Ишао је он у Цариград и Смирну, Каиро и Александрију, Солун и Скопље да по Лепанту као гаваз чува оне који се боје, јер се он нигде није бојао да заради хлеба.
Јатом је јавио на Крит и друга острва да чува поредак, о којем се нису могли да нагоде сурови Турчин и плашљиви Грк. Прелазио је у Топлицу и Нишко Поље да већ у другом пасу постане одличан ратар. И најзад преко океана на велику печалбу као његов брат Маћедонац. А зар је ово нерад и лењост?
Шта врага друго има зими да ради Катуњанин, какав Ћеклић, рецимо?
Ваља с очима видети. Кад би мој Колашинац, који има свега три рала земље за раж и крупник, видео ћеклићску окућницу, његова поља и црне кршеве изнад села, он би умро од чуда или би га везана одвели у Девич Светом Јанићију да му се поврати ум. Јер он опет више куће има добру шуму, може да држи доста стоке, роди му шљива и крушка, гради жбанове и ложице, иде у печалбу као терзија и ваљар, има воденицу у којој и Арнаути мељу на ујам.
А Катуњанин нема ништа осим неколико торића за кртолу, које би сваки добар губер могао потпуно покрити. Онако исто као у Конавлима, али по кршу а не доле у пољу. Само што Конављанин има лозу, смокву и маслину, а Катуњанин ни граба ни жира церова. Па опет живи и понос човечји носи као саски јарл…
Ради Црногорац оно што има да уради. Бави се риболовом, иде на оправку путова, надничи код куће. На путу од Његуша види се врло добро да је сваки обрађивао оно што је имао. Кућица мала, око ње успремљено, дрва услоњена. Ако је гдегод избио какав церић, он је поткресан и чуван. Стена се дуби и равна да се на њу простре врећа земље донета на раменима из неке дубоке увале.
Шта може друго? За већа рукодеља ваљало би имати сировине и проходње. У жандаре трче и друге покрајине. У Америку не даду. Расељавање још није колико је потребно. Што је могло отишло је у школе, чиновнике и шофере, а божја вера за крчмарску послугу вичнији су Бокељи, Арнаути из Скадра и Улциња.
(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)
О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.
Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.
Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.
Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.
Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.