ЗАЈЕДНИЧКИ ПОДУХВАТ АНДРИЈЕ МАРКУША И СЛОБОДАНА ЧУРОВИЋА

Књига о 40 новомученика момишићких

2686

Књига „Свети Четрдесет Новомученика Момишићких“, садржи двије обједињене књиге, које се односе на страдање тридесет осам ђака Богословске школе и два учитеља – свештеника, које је Сулејман-паша спалио 1688. године на Малом брду у Момишићима, Подгорица, као одмазду за тада изгубљене битке са Црногорцима.

Канонизовани су 2012. године. Мошти им се налазе у Цркви Светог Георгијa гдје су страдали.

Поема „Камен к небу заплакао“ са 40 пјесама Андрије Маркуша у првом дијелу је ове књиге, то јест у првој  од двије овдје сијамски повезане књиге, посебно штампане па спојене. Она је одговор пјеснику Слободану Чуровићу на његову поему „Душе Христовидне“ такође са 40 пјесама о истим Мученицима, која је у другом дијелу књиге.

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ:

АНЂЕЛКО – увелко

АРАНЂЕЛ – цвијет бијел

АВРАМ – Божији дар

ТРИ БОЖИДАРА – три миодара

БРАТОЉУБ – сунчевни до неба стуб

ВОЈИМИР – нашао мир

ВЕЉКО – српских сестара прижељко

ВУК – свезвук

ГОРАН – рођен у зору, зоран

ГАВРИЛО – у трену је све било

ДАМЈАН – тамјаном осијан

ЂУКАН – неспављиви дан, добродан

ЖИВАН – диван

ЈЕЛЕНКО – свиленко

НЕМАЊА – свебожија заимања

СТАНКО – Богу пристанко

ОБРЕН – обрео се на небу ран.

И ДМИТАР – поток бистар

И ВОЈСИЛ – јединик бил

И ГОРЧИН – добросин

И РАДИН – сунчанин

И ВРСАН – разбуђен сан

И ПРОДАН – Богу одан

И КРСМАН – да не буде сам

И КРСТАН – Богудан

И ИСАИЛО – дијете мило

И два ВИДАНА – Богу похитана

И ВИДА четири – да се убиоцу душа не смири

И ДОБРАН – за школу оран

И БОГОЈЕ – у Божије га одавно броје

И РАТКО – сунчанко

И ВРСАН – ђак врстан.

УЧИТЕЉ МАКАРИЈЕ – ране да им превије

УЧИТЕЉ РАЈЧИН – побједе трпљења чин

——————————————————————————-

А капале су смокве лепљиве

у неко љето ватром живе крви

када се дјетињство ваше смрви

за споменар истине живе.

Бог Вас, дјецо,

већ позване зове.

И 1688. љета

дописа у светитеље нове,

што се мученички небесима крове.

У времену дрском

у том трену паском

док сте сливали

и аз

и буки

и вједи и иже и јесте

куда би без у молитвицу

да Вас потомци смјесте.

У плам опточени

грленце Вам пишти

Ви гледате горе

земно само тишти.

Земно то је претвор

заум да се јесте…

Џелатима казна

залуду се жесте.

—————————————————————————-

ДУШE МОМИШИЋКE ХРИСТОВИДНE

Прошло је 329. год. до ове 2017.године када су се у великој ложионици српских ангела, нашли и Момишићки великомученици, као још једна страдалница у ђерданици свеколиког српског жртвишта.

Свака страница наше историје је крвава окапница и пропатница, наше грчило црног прогледања, ватрогонством и мрзиоцима непрестано потпиривана.

Зато су се код нас више трагике рађале и кидисале него рођења живота, али свака невина, имена и безимена жртвеница јесте доказ уписа у вјечну књигу и доказ да је Бог жив, младоноснији него смрт која ће да заумире, ма колико била зашинута ребра, пиштаве кошчице и златасте дукатнице, као што су момишићке, што небују светоносно.

А било је неко прољеће, изгиба цвијетака који су учили Ћирилову азбуку и не слутећи да ће то бити њихово посљедње, најврелије слово, најправдољубије науке Божије, да се из пропатње узвисује и лествицом смртнине, из надтрпљења, једино пристиже смислу и васкрсењу.

У страшној пометњи и мрзионици агарјанској на најбестиднији начин уморена је, спламћена читава једна генерација села Момишића, гдје су се 38 ђака Богословске школе и два учитеља нашли у у заједничкој буктињи, чији се угарци и данас налазе на мјесту изгиба љепоте. То су истините посвједоченице Христојавља и Крста Христовог.

Опомињу и призивају да бисмо невјеште дланове, ми њихови потомци угријали на светој  ватри која никада пресахнула није, и још тиња непобједно, да бисмо кроз свјетлост боље чули и прогледивали њиховим очима.

И Христово име узљубљивали, да нам и душа буде Христолиста, Христозвана, Христознана.

Засиновиће само онај народ који такве има, као 38 ђака са два учитеља – на вјечној стражи, 40 мученика.

Ватра није што боли.

—————————————————————————————