Књига „Свети Четрдесет Новомученика Момишићких“, садржи двије обједињене књиге, које се односе на страдање тридесет осам ђака Богословске школе и два учитеља – свештеника, које је Сулејман-паша спалио 1688. године на Малом брду у Момишићима, Подгорица, као одмазду за тада изгубљене битке са Црногорцима.
Канонизовани су 2012. године. Мошти им се налазе у Цркви Светог Георгијa гдје су страдали.
Поема „Камен к небу заплакао“ са 40 пјесама Андрије Маркуша у првом дијелу је ове књиге, то јест у првој од двије овдје сијамски повезане књиге, посебно штампане па спојене. Она је одговор пјеснику Слободану Чуровићу на његову поему „Душе Христовидне“ такође са 40 пјесама о истим Мученицима, која је у другом дијелу књиге.
ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ:
АНЂЕЛКО – увелко
АРАНЂЕЛ – цвијет бијел
АВРАМ – Божији дар
ТРИ БОЖИДАРА – три миодара
БРАТОЉУБ – сунчевни до неба стуб
ВОЈИМИР – нашао мир
ВЕЉКО – српских сестара прижељко
ВУК – свезвук
ГОРАН – рођен у зору, зоран
ГАВРИЛО – у трену је све било
ДАМЈАН – тамјаном осијан
ЂУКАН – неспављиви дан, добродан
ЖИВАН – диван
ЈЕЛЕНКО – свиленко
НЕМАЊА – свебожија заимања
СТАНКО – Богу пристанко
ОБРЕН – обрео се на небу ран.
И ДМИТАР – поток бистар
И ВОЈСИЛ – јединик бил
И ГОРЧИН – добросин
И РАДИН – сунчанин
И ВРСАН – разбуђен сан
И ПРОДАН – Богу одан
И КРСМАН – да не буде сам
И КРСТАН – Богудан
И ИСАИЛО – дијете мило
И два ВИДАНА – Богу похитана
И ВИДА четири – да се убиоцу душа не смири
И ДОБРАН – за школу оран
И БОГОЈЕ – у Божије га одавно броје
И РАТКО – сунчанко
И ВРСАН – ђак врстан.
УЧИТЕЉ МАКАРИЈЕ – ране да им превије
УЧИТЕЉ РАЈЧИН – побједе трпљења чин
——————————————————————————-
А капале су смокве лепљиве
у неко љето ватром живе крви
када се дјетињство ваше смрви
за споменар истине живе.
Бог Вас, дјецо,
већ позване зове.
И 1688. љета
дописа у светитеље нове,
што се мученички небесима крове.
У времену дрском
у том трену паском
док сте сливали
и аз
и буки
и вједи и иже и јесте
куда би без у молитвицу
да Вас потомци смјесте.
У плам опточени
грленце Вам пишти
Ви гледате горе
земно само тишти.
Земно то је претвор
заум да се јесте…
Џелатима казна
залуду се жесте.
—————————————————————————-
ДУШE МОМИШИЋКE ХРИСТОВИДНE
Прошло је 329. год. до ове 2017.године када су се у великој ложионици српских ангела, нашли и Момишићки великомученици, као још једна страдалница у ђерданици свеколиког српског жртвишта.
Свака страница наше историје је крвава окапница и пропатница, наше грчило црног прогледања, ватрогонством и мрзиоцима непрестано потпиривана.
Зато су се код нас више трагике рађале и кидисале него рођења живота, али свака невина, имена и безимена жртвеница јесте доказ уписа у вјечну књигу и доказ да је Бог жив, младоноснији него смрт која ће да заумире, ма колико била зашинута ребра, пиштаве кошчице и златасте дукатнице, као што су момишићке, што небују светоносно.
А било је неко прољеће, изгиба цвијетака који су учили Ћирилову азбуку и не слутећи да ће то бити њихово посљедње, најврелије слово, најправдољубије науке Божије, да се из пропатње узвисује и лествицом смртнине, из надтрпљења, једино пристиже смислу и васкрсењу.
У страшној пометњи и мрзионици агарјанској на најбестиднији начин уморена је, спламћена читава једна генерација села Момишића, гдје су се 38 ђака Богословске школе и два учитеља нашли у у заједничкој буктињи, чији се угарци и данас налазе на мјесту изгиба љепоте. То су истините посвједоченице Христојавља и Крста Христовог.
Опомињу и призивају да бисмо невјеште дланове, ми њихови потомци угријали на светој ватри која никада пресахнула није, и још тиња непобједно, да бисмо кроз свјетлост боље чули и прогледивали њиховим очима.
И Христово име узљубљивали, да нам и душа буде Христолиста, Христозвана, Христознана.
Засиновиће само онај народ који такве има, као 38 ђака са два учитеља – на вјечној стражи, 40 мученика.
Ватра није што боли.
—————————————————————————————