читамо за вас

КЊИГА КОЈА МЕ ОДУШЕВИЛА: Слика Доријана Греја

1042

„Гријех је ствар која се исписује на човјековом лицу. Не може да се сакрије. Људи понекад причају о скривеним пороцима. Такво нешто не постоји. Ако неки несрећник има порок, он се оцртава у линијама његових усана, у спуштености очних капака, у гестикулацији…“

Пише: Данијела Калезић

Лондон, крај XIX вијека. У једном умјетничком студију, Доријан Греј позира сликару Базилу. Доријан је прелијепи нарцисоидни богаташ, који обожава самог себе. Његова младост је тек процвали цвијет, његова љепота је очаравајућа, његово материјално богатство је енормно, он има све што пожели и само га једно мучи – како да остане вјечно млад и лијеп.

Када угледа свој савршени портрет, обузима га страх што ће његова младост и љепота једног дана увенути и он постаје љубоморан на слику, јер ће она увијек изгледати савршено, те пожели да увијек буде тако диван. Жеља му бива услишена. Године пролазе, а Доријан остаје исти. Он стиче велику популарност у друштву и постаје предмет дивљења водећи раскалашни живот пун скандала, игноришући глас савјести и не марећи за осјећања других људи. Његово лице остаје младолико и невино али срце, огрезло у себичности и пороцима, постаје све ружније.

Када остави вјереницу Сибил, која га је веома вољела, и тиме је натјера да изврши самоубиство, Доријан примјећује прву промјену на слици, усне на портрету се развлаче у подругљив осмијех. Са сваким лошим дјелом слика постаје све мање и мање лијепа. Преплашен промјенама на слици, он одлучује да је сакрије од јавности како нико не би гледао, па ни он сам, деформацију његове душе. Када је покаже свом најбољем пријатељу и сликару Базилу, он му запрепашћен савјетује да се покаје и промијени свој живот. Револтирани Доријан га убија, а свједок убиства, не могавши да издржи притисак савјести, извршава самоубиство.

Носећи толика убиства и несреће на савјести, Доријан одлучује да се промијени на боље. Почиње добро да се понаша, одбијајући да компромитује младу дјевојку која се заљубила у њега. У нади да ће сада открити добру промјену на портрету, провјерава га, али, кад схвати да је једино што је промијењено лицемјерни смијешак на набораном лицу, схвата да је чак и то његово добро дјело било подстакнуто себичним намјерама. У тренутку очаја, одлучује да уништи слику истим ножем којим је убио Базила, створитеља портрета. Слушкиње проналазе Доријана мртвог на поду као ружног и избораног старца и препознају га једино по накиту на прстима.

У времену када се цијени само фасада и када се трудимо да будемо оно што нисмо, ова прича тјера да се замислимо шта нам доноси да улажемо у спољни изглед, а занемарујемо нашу унутрашњост, лажући себе и људе око себе. Видјела сам прелијепих људи, који су изнутра попут труле јабуке и споља мање лијепих, који су привлачили љепотом свог карактера. Његовати оно лијепо у себи, заливати слабашан коријен добра у нама да би изникао цвијет, који ће нас красити и онда када нестане наша младост и љепота, е то је оно што вјечно траје.