ЧИТАМО ЗА ВАС

КЊИГА КОЈА МЕ ОДУШЕВИЛА: Молитва моје мајке

2300

,,Дирљив и поетичан роман о значењу породице, традиције и спона које нас вежу. Молитва моје мајке представља причу о мајкама и кћерима, причу о младој жени која се нашла на животном раскршћу и која ће – вођена својим породичним наслеђем, вјером, поријеклом, културом и властитом одлучношћу – кренути путем дубоке самоспознаје“ – написао је Халед Хосеини о роману Нафисе Хаџи

Пише: Даница Кораћ

Саира Кадер је муслиманка индо-пакистанског поријекла која живи у Америци са родитељима и сестром Амином. Саира и Амина су два свијета; Амина је пристојна, смјерна, васпитана у духу ислама, док је Саира бунтовна, непослушна без намјере да се повинује правилима које јој намећу мајка и традиција.

Током свог боравка код рођака у Пакистану и Лондону, Саира се упознаје са прошлошћу своје породице. Њен ђед по мајци, Касим-беј, током посјете Лондону, заљубио се у Енглескињу и због ње напустио породицу. Саирина мајка му је тек пред своју смрт опростила. Са друге стране, ђед по оцу, Рошан, био је револуционар, борио се заједно са Гандијем за независност свог народа.

Сва та сазнања, код Саире су пробудила још већу жељу за самосталношћу и супростављању правилима која су се као омча стезала око њеног врата. Животна прича њене Велике наниме (бабина сестра), коју је вољела највише, додатно јој је дала вјетар у леђа да узме живот у своје руке.

Наиме, Велика нанима је изгубила јединог просца због своје сестре и сву своју љубав усмјерила на школовање. Читавог живота предавала је на колеџу за жене и то је било испуњење њеног сна. Није се удала, што је за пакистанске обичаје било скоро недопустиво, али је испунила свој животни циљ. Изборила се за своју слободу. Међутим, Велика нанима није била присталица раскидања веза са традицијом. Треба у свему наћи мјеру. Вјеровала је у судбину и ,,није важно оно што је могло да буде, важно је оно што јесте“.

Амина се удала, а Саира уписала факултет. У том периду је прекршила сва правила; пила је, пушила траву и редовно упражњавала секс. Све се то никако није уклапало у жељу њене мајке да је уда за неког пристојног муслимана, који је очекивао да Саира буде невина у сваком погледу.

Пожељела је да буде новинар, да путује свијетом и свједочи људском страдању. У међувремену је упознала свјетски познатог новинара Маџида Кана и са њим имала кратку авантуру.

Саира је обишла сва мјеста на свијету гдје је могла да пише о ужасима рата: Авганистан, Руанду, Чеченију, Мозамбик, Косово… Кад се вратила у Америку, после пет година, мајка јој је умрла од рака. Отац је отишао у Индију. Амину је, због хиџаба, убио неки Американац, вјероватно бијесан на све муслимане свијета због терористичког напада на куле Близнакиње.

Саира је остала са Сакином, Аминином ћерком и Шуђом, Амининим мужем. Тајна да је Сакина Саирина ћерка отишла је у гроб са Амином. Саира јој то никад неће признати. Удаће се са Шуђу. Традиција то дозвољава, а родбина одобрава.

Ако желите боље да упознате индо-пакистанску културу, прилике, традицију, онда је ово прави роман за то. Са друге стране, препознаћете универзалну мајчинску љубав, вриједност породице, морала и мучан пут који сви ми пролазимо да бисмо спознали себе и своје поријекло, као и то да бисмо без тога, уплетеног са традицијом и вјером, били као дрво без коријена – суви и беживотни.