ЧИТАМО ЗА ВАС

КЊИГА КОЈА МЕ ОДУШЕВИЛА: Читач

1892

Пише: Даница Кораћ

Михаел Берг је петнаестогодишњак који сасвим случајно, док повраћа на улици болестан од жутице, упознаје Хану Шмиц, тридесетшестогодишњу жену која му помаже да се освјежи и прати га кући.

Након што је преболио жутицу, отишао је да јој захвали и тада је кроз одшкринута врата видио Хану док се пресвлачи: ,,Скинула је кецељу и остала у свијетлозеленом комбинезону. Преко наслона столице висио је пар чарапа. Узела је једне и набирајући их наизмјенично с обје руке смотала у ролну.

Балансирала је на једној нози о чије је кољено ослонила пету друге, нагла се напријед, навукла набрану чарапу преко врха стопала, затим стопало спустила на столицу, повукла чарапу навише преко листа, кољена и бутине, извила се у страну и закачила је за појас.

Нисам могао од ње очи да одвојим. Од њеног потиљка и њених рамена, од њених груди које је комбинезон прије обавијао него скривао, од њене задњице преко које се, док се ногом ослањала о кољено и столицу, затезао комбинезон, од њене ноге, испрва голе и бијеле, а онда, у чарапи, свиласто сјајне“.

Ту сцену никад није заборавио и у будућности је молио своје партнерке да пред њим навлаче чарапе у нади да ће бар у некој пронаћи Ханино држање и сензуалност. Та сцена била је и преломни моменат да је пожели и да са њом започне сексуалну везу која је временом прерасла у љубав.

Хана је била кондуктер у трамвају и после смјене, сваког дана, дочекивала је Михаела са којим је имала ритуал: купање, секс и читање. Тражила је од њега да јој сваког дана чита различите књиге. Истински је уживала у томе.

Михаел је уз њу упознао себе и одрастао брзо, упркос њеним честим промјенама расположења, када је морао да јој се извињава и због најмање ситнице. Плашио се да је не изгуби. Научио је да је посједује.

Једног дана, Хана је отишла без поздрава и оставила га. После много патње и осјећаја кривице, Михаел је постао равнодушан према свему што га је окруживало. Осјећао је само обамрлост. Уписао је правни факултет.

Током студија, један од професора започео је семинар који је подразумијевао да студенти присуствују суђењу надзорницама нацистичких концентрационих логора. Једна од осуђених била је и Хана. Михаел је тада започео борбу са собом, покушавао је да оправда вољену жену пред собом и законом, али и да је осуди.

Хани се судило за тешки злочин, а Михаел није учинио ништа да јој помогне. Није чак ни испричао судији да је Хана неписмена, што би много олакшало њен положај. Осудили су је на доживотну казну.

Михаел се оженио и добио ћерку. Убрзо се и развео. У његовом животу више није било радости. Све чешће је мислио на Хану. Она је одредила његов живот, његове жеље и навике.

После осам година послао је Хани у затвор касетофон и касете на којима је снимао себе док чита књиге. Желио је да то ради до краја живота. Хана му је писала писма, коментарисала књиге. Био је срећан што је научила да чита и пише. Доживљавао је то као њену велику побједу, њено пунољетство.

Осамнаест година касније, Хана је добила помиловање, а управница затвора је позвала Михаела да је изведе из затвора и помогне јој да се адаптира. Михаел је отишао код ње и затекао стару жену којој је од старе Хане остао само глас. Ни загрљај га није подсјетио на њу. Хана је следећег дана извршила самоубиство.

Бернхард Шлинк је у овом роману, поред љубави, страсти и посвећености жени, покренуо и многе друге значајне теме. Једна од њих је и злочин који су починили нацисти у Другом свјетском рату као и морална и историјска одговорност Њемаца због тога. Ко је одговоран за рат, за убијања цивила, за уврнуте идеје спашавања сопствене нације, а уништавање неке друге? Да ли су одговорни само непосредни извршиоци или и грађани који су дозволили да многи злочинци прођу некажњено и, чак, постану дио власти?