скидање прашине

КИЛИБАРДА: Лудост је доказивати да Морача и Дечани не припадају српском народу!

7601

Господине Килибарда, сепаратисти и етногенетичари не дозвољавају ни помисао да Црна Гора и Србија имају заједничко културно наслеђе?

-Сваки шовинизам има три изоштрене боје: лаж, мржњу и милитантност. Према томе, погледи који су далеко од здраве памети ни би требало да нас интересују. Доказивати да манастирско сликарство Мораче или Дечана, хагографска литература коју је отпочео Свети Сава и народне пјесме, не припадају цјелокупном српском народу, чиста је лудост.

Мислим да је вредно цитирати Милована Ђиласа из његове „Књиге о Његошу“, гдје каже да је Његош „емотивно, изразом и политичком праксом био Црногорац, а традицијом, идејом и циљем – Србин“.

Ви сте пре  пар година жучно нападани због изјаве да се не може дијелити усмена књижевност на српску и црногорску?

-Опет бих пошао од Његоша. Он је правио пјесничку синтезу народне и усмене поезије, која се претворила у његову велику афирмацију. Не само Бајо Пивљанин и Старина Новак, него и Косовски мит, колико год да је сјајно обрађен у Вуковој усменој поезији, не би без „Горског вијенца“ био оно што јесте.

Његош се богато послужио народном поезијом, али јој је дуг богато намирио. У своју антологију „Огледало српско“, унио је пјесме о црногорским слободарским бојевима и Вишњићеве пјесме о Првом српском устанку. Кад то удружимо са чињеницом да је „Горски вијенац“ посвећен „праху оца Србије“, лако ћемо доћи до закључка да је духовна прошлост српског и црногорског народа заједничка и недјељива.

Разумије се ту постоје уочене специфичности, које, међутим, не доводе у питање ту недјељивост. Специфичности су површинске, а недјељивост је суштинска категорија. Зато би се могло рећи да је црногорство у српству исто што и спартанство у хеленизму.

Да ли су те специфичности биle довољне да се прогласи црнogорска нација и како се Ви изјашњавате, као Црногорац или као Србин?

-По мом увјерењу, нису довољне да би се могло говорити о посебној нацији. Међутим, ако неко вјерује да јесу, то му даје пуно права да се изјасни као Црногорац.

Ја сам 1945. године у статистичким документима уписан као Црногорац, али у то вријеме нијесам још био способан да мислим у појмовима, јер сам рођен 1934 године.

(одломак из интервјуа који је Новак Килибарда дао Донку Ракочевићу, за Вечерње Новости, 23. априла 1990. године)