Господине Килибарда, сепаратисти и етногенетичари не дозвољавају ни помисао да Црна Гора и Србија имају заједничко културно наслеђе?
-Сваки шовинизам има три изоштрене боје: лаж, мржњу и милитантност. Према томе, погледи који су далеко од здраве памети ни би требало да нас интересују. Доказивати да манастирско сликарство Мораче или Дечана, хагографска литература коју је отпочео Свети Сава и народне пјесме, не припадају цјелокупном српском народу, чиста је лудост.
Мислим да је вредно цитирати Милована Ђиласа из његове „Књиге о Његошу“, гдје каже да је Његош „емотивно, изразом и политичком праксом био Црногорац, а традицијом, идејом и циљем – Србин“.
Његош се богато послужио народном поезијом, али јој је дуг богато намирио. У своју антологију „Огледало српско“, унио је пјесме о црногорским слободарским бојевима и Вишњићеве пјесме о Првом српском устанку. Кад то удружимо са чињеницом да је „Горски вијенац“ посвећен „праху оца Србије“, лако ћемо доћи до закључка да је духовна прошлост српског и црногорског народа заједничка и недјељива.
Разумије се ту постоје уочене специфичности, које, међутим, не доводе у питање ту недјељивост. Специфичности су површинске, а недјељивост је суштинска категорија. Зато би се могло рећи да је црногорство у српству исто што и спартанство у хеленизму.
(одломак из интервјуа који је Новак Килибарда дао Донку Ракочевићу, за Вечерње Новости, 23. априла 1990. године)
