ТАЈНЕ ВЈЕКОВНОГ БЛАГА (1)

Кастрирани да би пјевали као анђели!

284

Аутор: Јован Ђорђевић

Кастрати су мушки певачи који су кастриратни пре него што уђу у пубертет да би задржали пискав глас. Ово је практиковано у Европи од краја XVI века. Кастрати су били сиромашни дечаци, најчешће сирочад и сама операција је била легална. Многи композитори, као Моцарт, Росини, Мајербер, писали су улоге за кастрате.

Обичај кастрирања познат је још пре нове ере, а мотиви за то су били различити. Египћани су вршили кастрацију у циљу кажњавања, Арапи у верском фанатизму, а Турци да би добили полно безопасне мушкарце за чување харема.

Када је апостол Павле у Другој посланици Коринћанима (14;34) назначио ,,жене ћуте у цркви“, сигурно није могао претпоставити какве ће последице његове речи изазвати неколико векова касније. Хорови без женских гласова, састављени од контратенора (фалсетиста) и дечака пре мутације, функционисали су дотле док је црквена музика била једноставнија и захтевала мањи опсег гласова. Међутим, како се начин компоновања мењао и постављао све веће певачке захтеве, у хорове су укључивани мушкарци са ,,женским“ гласовима – кастрати.

Тако је пракса кастрирања половином XVI века са Оријента прешла у Европу, а први певач кастрат Папске капеле у Риму био је од 1562. године Франческо Сото.

Почетком XVII века у Италији почиње да цвета нова музичка форма – опера, која је кастратима пружила нове могућности за исказивање певачког умећа. Опера је покушај оживљавања старе грчке трагедије. Публика античке Грчке је ликове препознавала, не по гласовима већ по маскама које су глумци носили (сличан обичај налазимо и у Енглеској у доба Шекспира, где су све улоге тумачили мушкарци).

Од када је 1637. године у Венецији отворено прво јавно позориште, кастрати су преузели доминацију и у опери, па су тако остали незамењиви до половине XVIII века.

Кастрирање је вршено на дечацима између осме и десете године живота. Овим поступком, међутим, није ометан физички развој, већ се ,,само“ постизало изостајање пубертета и мутације гласа. Гркљан је код кастрата задржавао мекоћу и покретљивост, гласне жице су остајале краће и тање, а грудни кош, органи за дисање и резонаторски простори су били нормалних димензија. Све ово омогућавало је изузетну гласовну способност и јединствену боју гласа, те кастрати постају веома тражени и добро плаћени.

Школовање кастрата трајало је шест до осам година по певачким школама, које су ницале по целој Италији и које су довеле уметност белканта до савршенства. Из једног документа сазнајемо како је изгледало обучавање младих кастрата 1640. године: ,,У римским певачким школама ученици су морали свакодневно да певају један сат трилер, један сат брже пасаже, скале и разложене акорде, један сат вежбе на исту интонацију и све то под надзором учитеља и пред огледалом, како би контролисали језик и грло и смањили гримасе при певању.

Један сат био би посвећен изразу и укусу као и музичкој литератури и то су били задаци предвиђени за пре подне. По подне смо учили један сат музичку теорију, јадан сат композицију и један сат контрапункт, а простало време било је предвиђено за свирање чембала и довршавање псалама, мотета и другог, што је одговарало способности појединаца. Поред тога, певали смо у цркви и слушали композиције мајстора по повратку смо морали учитељу све да опишемо. Често смо одлазили и пред Порта Ангелика на Монте Марио и певали да би смо слушали ехо и поправљали грешке.“

Кастрати су се из Италије разишли по цијелој Европи и дворови су се отимали о њих. У томе су предњачили Напуљ, Рим, Венеција, Беч,  Дрезден и Лондон. Изузетак је једино била Француска, гдје их није било због специфичности француског вокалног стила.

Кастрати су били апсолутни господари на позорници, њима је све било допуштено и потчињено, називали су их primo uomo  (први човјек). Били су, по правилу, веома каприциозни и арогантни, а добијали су огромне хонораре.

У историји је познат само један случај да је кастрату било дозвољено да се ожени. Био је то почетком априла 1762. године у Хамбургу, када су власти дозволиле госпођи Гертруди Штајнмец да ступи у брак са кастратом Филипом Финачијем (1706-1776).

Најславнији кастрат био је Фаринели, који је рођен 1705. године. Са 15 година дебитовао је у Напуљу, а наредних година наступао је на свим италијанским позорницама, касније и у Бечу, Минхену и Лондону. Шпански краљ Филип Пети позвао га је 1737. године да наступи у Мадриду. Краљ је био толико одушевљен наступом да му је дао силно благо и одвео га на свој двор гдје му је неколико година, свако вече, пјевао увијек исте четири арије. Наиме, краља Филипа је једино Фаринелијев глас лијечио од депресије!

У другој половини 18. вијека папа Климент Четрнаести забранио је кастрацију. Од тада кастрати почињу да се повлаче из цркве и са сцене, а укида се вјековна забрана наступања женама.

Кастрација се, међутим, и даље повремено вршила, па је Росини, намијенио за последњег кастрата Велутија (1780-1861) улогу Арзака у опери „Aureliano in Palmira“ (1813).

У ствари, последњи кастрат је био Алесандро Морески (1858.-1922.) назван Анђео Рима, који је пјевао у Сикстинској капели између 1883. и 1913. године. Пјевање овог кастрата снимљено је на плоче 1902. и 1904. године, које се данас чувају у „Phonogrammarchiv“ у Бечу.