Скидање прашине

Карађорђе је праунук Трипка Кнежевића!

1817

Карађорђевићи нису ни Шиптари, ни Кучи, ни Васојевићи… Кључ за утврђивање порекла Црног Ђорђа су Гурешићи са Црнче, из Бихора. Карађорђев прадеда Трипко Гуриш Кнежевић чак је и физички сличан Вожду: беше висок, плећат, повијен (зато га назваше Гуриш), мршав и тамнопут – а предање га памти као великог јунака. Трипко је пето колено кнеза Богдана, потомак чувених Војиновића, опеваних у песми „Женидба Душанова“

Пише: Миле Недељковић

Породица која се више нараштаја потуца од немила до недрага, мењајући места боравка међу разним племенима и области под управом различитих господара, и по невољи промени више крсних слава као разазнатљиви знак припадности и порекла, унапред је осуђена на губитак спона са сродницима и прекид у памћењу сопствених корена. У такве породице, међу хиљадама сличних у српском народу, стицајем злосрећних историјских околности, спада и породица Великог Вожда.

Он сам, пак, син пуког сеоског сиромашка, уздижући се из сваковрсних неприлика искључиво сопственим трудом и прегнућем, загледан у будућност, коју је било тешко проникнути, није ни стизао да се позабави овим питањем. Пада у очи да се нико од његових савременика, који су оставили сведочанство о њему, не позива на њега, нити на његову причу или изјаву, о даљим прецима. Када су, у овом веку, Карађорђеви потомци настојали да нешто више дознају о дубљим коренима своје лозе – многи извори су били затурени, још више непознати, а томе су се убрзо испречили и догађаји који су налагали ћутање, јер је, по ко зна који пут, из властодржачких разлога, постало зазорно и само помињање Карађорђевог имена.

Данас, ипак, захваљујући и многим новим чињеницама и подацима из више подручја науке (историја, етнологија, антропогеографија, фолклористика, генеалогија) у могућности смо да поставимо у одређени оквир порекло Карађорђевих предака и њихово вековно кретање разним пределима, од завичајне матица до насељавања у Шумадију.

У српском племенском друштву, чија је одлика, у недостатку писаних сведочанстава, јака традицијска култура и родословно памћење, које сеже и до двадесет и пет колена у прошлост, што се и данас очитује на тлу Црне Горе, сачувано је обиље података о прецима Вожда Карађорђа. По једном од ових предавања, почетком 18. века Вождови преци су живели у зетском селу Бјеластавићи. Одавде, кад је умро предак поп Бошко, звани Бакун, попадија се пресели са децом у Бериславце, село код Подгорице, где се, по њој, прозову Попадићи.

Неко време су, после Зете, били у Црмници, у селу Дупилу и Глухом Долу, одакле су прешли у кучко село Дољане, а одатле, након краћег пребивања, у Врањ, па у Матагуже код Скадарског језера. У међувремену, између Дољана и Матагужа, боравили су и у селу Златици. По једном предању, Вождови преци су, пре преласка у Васојевиће, застали на врелима реке Рибнице, код Подгорице, одакле су прешли у Ковачицу. После боравка у неком селу у Љешанској нахији, избегли су у предео Роваца, најпре у Лијешће, а потом у Веље Дубоко, код Колашина. Одавде су пребегли Васојевићима, у Лијеву Ријеку, где су извесно време пробавили у љеворечком селу Лопатама.

Врло је јако предање о боравку Вождових предака у селу Берану, испод Ђурђевих Ступова, као и месту Краље, где се с њима својата васојевићко братство Ђуришића. Из Краља су се склонили у Гусиње, а одатле су побегли у Бихор. Најпре у село Црнчу, па у Годушу, у којој и данас показују место звано Кућишта, за које држе да је ту живео предак Карађорђев. Постоје потврде и да су Вождови преци били у селу Драговољићи код Никшића, као и у селу Мачетово код Призрена (тачније: Мачетово, код Муштишта) и Бугарићу на средњем Ибру, а свеже је и сећање на њихово пребивање, уочи одласка у Шумадију, у селима Жабрен и Петропоље на Сјеничко-пештерској висоравни.

Када се овом низу места додају Вишевац, Петровац (Мраморац), Жабаре, Маслошево, Загорица и Крушедол, постаје видљиво да су Вождови преци и његова породица проборавили у тридесетак насеља пре коначног настањивања у Тополи, која је, у ова два века, у правом смислу речи огњиште и колевка Карађорђевића. Ако је у Шумадији, према Цвијићевом закључку, згуснута снага свих српских земаља, онда је животни пут Карађорђевих предака, који су биваковали и збежавали се у толико српских предела, оличење селидбених токова српског народа током векова, до сливања у Шумадију. Помештањем из насеља у насеље, Вождови преци су мењали подручја различитих племена, како српских тако и инородних. Како су то били векови немира и превирања међу племенима, као и њихових сукоба и стапања, то је долазило и до сплемењавања у њима, поготову досељеничких, а самим тим и слабијих, породица. Отуда су многа племена, међу којима су обитавали Вождови преци, касније својатала Карађорђа као свог саплеменика.

Истина, полазна и завршна станица у етапном пресељавању Вождових предака до Шумадије јесте везана за Куче, али нема никаквих доказа да су они Кучи. У Дољанима су се прибили уз Куче, а из Петропоља, одакле су се, по најприхватљивијем тумачењу, одселили преко Јавора и Ужичке нахије у Шумадију, Вождове претке су испратили, штитећи их, побратими Кучевићи из Жабрена, исламизирани Кучи, при чему је овде реч о духовном орођавању – побратимима, а не о крвном сродству или братственицима.

Како је, несумњиво, Вождово крсно име био Св. Климент (кога су његови преци почели да славе по преласку у Врањ), то се његово порекло доводило у везу са Климентима, међу којима има и много поарбанашених Срба. Истина, Вождови преци су једно време били на подручју међу Климентима, а на више места и у суседству овог ратоборног и покретљивог племена, али овакво тумачење порекла нема никакву основу, за шта је довољно убедљив податак да сами Клименти, док су одржавали крсну славу, нису славили Св. Климента, већ, као и Кучи, Хоти и Груди – Св. Николу.

У историографији и књижевности је носило превагу мишљење да су Карађорђеви преци од Васојевића. Тако је почетком прошлог века певао Сима Милутиновић Сарајлија, именујући вожда као сина Васојевића, а то мишљење је почетком овог века прихватио и историчар Вукићевић, поводећи се за дипломом коју је 1840. године владика црногорски Петар II Петровић Његош издао Вождовом сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да Вожд проистиче „из дервних кнезова наше провинције Васојевића“. Његош је тачно казао, али га овде Вукићевић није правилно протумачио. Тачно је да су Вождови преци подуго били у области Васојевића, али то не значи и да су Васојевићи пореклом. И тачно је да су неки директни Вождови преци давно били кнежеви, али је њихово кнезовање на жалост окончано управо у области Васојевића, у коју су дошли у кнежевском звању.

На основу чињенице да се вождови преци не могу уденути у Васојевиће као њихов род и изданак, јасно се намеће закључак да су они у овој области дошљаци, чиме се искључује могућност, предочена у једном запису књижевника Григорија Божовића, да су староседеоци, то јест Србљаци или Ашани, како су Васојевићи називали невасојевићко становништво у оквиру предела на које се, кретањем из матице, проширило племе Васојевића. Како сажето каже Иван Косанчић (1912), „са Васојевићима, и у Црној Гори и овамо у Санyаку, живе од двеста година многе породице скоро из свих црногорских и брдских племена, а биће да и староседелаца“ и у њима је 126 братстава, а од тога 76 србљачких братстава. А кроз ту мешавину братства и племена су прошли и Вождови преци у потрази за склоништем и бољим условима живота. Занимљиво је да у прилог тврдњи да Вождови преци нису Васојевићи Григорије Божовић наводи податак да они нису, као остали Васојевићи, славили Св. Аранђела или Александра Невског, већ – Светог Андреју (!).

Но, Божовић, који је одмах био оспораван, у једноме је био на доброме трагу – записао је да су Вождови блиски преци били у Беран Селу, испод Ђурђевих Ступова, селу западно од Берана, одакле су се преселили у село Годушу у Бихору. Годуша је до 1809. године била српско православно село. Данас у њему нема ниједног православног житеља, но само наше исламизовано становништво, али многи топоними подсећају да је то било село православних Срба: Боганово село, Богутов до, Матова страна, Бошков до, Влашки поток, Попова раван, при чему није без значаја и чињеница да се у Годуши налазе рушевине три православна храма и остаци пет српских гробаља. А управо се у Црнчи налази кључ решења загонетке о пореклу Вождових предака. Црнча, веома старо село, које се помиње у Жичкој хрисовуљи (1220), налази се у доњем току речице Црнче, притоке Лима, а данас око трећине становника у овом селу су муслимани. По Лутовчевим испитивањима, најстарији род у селу су Гурешићи, којих је 1965. био пет кућа. За Гурешиће Лутовац каже да ни они нису бихорски староседеоци, већ да су им стари досељени негде из околине Подгорице. О овом роду Лутовац је још записао: „Они одавно тврде да су од њихове породице Карађорђевићи, чија је кућа била у Долини. То се предање чује не само у Бухору већ и у суседним областима. Један стари Гурешић ми је причао како им је Карађорђе, кад је долазио код Суводола 1809. године, дао велики бакарни казан“.

Предање о сродништву Гурешића и Карађорђа унео је у књигу о Васојевићима њихов историчар Миомир Дашић. Говорећи о снажном продору српске устаничке војске 1809. године у ову област, Дашић истиче: „Вожд је тада лично предводио главнину устаничке војске кроз Бихор. У селу Црнчи срео се са својим рођацима Гурешићима (од овог рода је потицао Карађорђев ђед Петар). Неки подаци говоре да их је том приликом даровао оружјем и муницијом, наводно и неким војничким казанима.“

Осим предања и породичне традиције има у Лутовчевим записима и врло драгоцен податак о крсном имену, који потврђује сродство Гурешића са Карађорђевићима. Наиме, у Бихору и Коритима је укупно 103 села и у њима 334 српска рода, који славе двадесет различитих крсних имена, а међу њима једино Гурешићи славе Св. Климента, славу коју су Карађорђевићи одржавали све до 1890. године, када су је променили.

Гурешићи и Карађорђевићи нису само сродни по заједничкој породичној слави, већ потичу и – од истог претка. Тај предак је Трипко Гуриш Кнежевић. По опису, преношено с колена на колено, Трипко Кнежевић, с надимком Гуриш, био је неустрашив јунак, заклети противник Турака, од кога су они зазирали, а у његовом лику, како је сачуван у сећању, лако је препознати потоњег Карађорђа: Трипко је био виши од два метра, мршав и тамнопут, и мало повијених рамена, по чему је и прозван Гуриш. Фолклорист Драгутин Вуковић, који је обрадио предање о Трипку Гуришу Кнежевићу и опевање његовог јунаштва у народним јуначким песмама, узима да је Трипко „прадјед Карађорђев“.

КРСНА СЛАВА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Као што је познато, Карађорђе је, будући дубоко побожан, као и већина људи његовог времена, славио Св. Климента. Његов син, кнез Александар, врло је ревносно, и као владар (1842-1858), проводио кућанску славу, долазећи о њој у Тополу, да је прослави на очинском огњишту. Карађорђев унук, кнез Петар (потоњи краљ-Ослободилац), променио је славу 1890. године, када је, уз митрополитово допуштење, престао да светкује Св. Климента и узео за кућног заштитника Св. Андрију Првозваног, одлучивши се на тај корак услед недаћа које су га снашле: у тој години њему, прогнанику, без отаyбине и иметка, умиру супруга Зорка и тек рођени синчић, а он остаје удовац са троје деце. Данас Карађорђевићи празнују Св. Андрију.

И Карађорђеви преци су променили више слава. Свако од крсних имена које су празновали је израз одређених околности у којима се налазила породица Вождових предака. Вукићевић констатује да су Вождови преци у Дољанима, одакле као прве станице прати њихово кретање, славили „као и остали Кучи“ – Св. Николу, а да су по преласку у Врање променили славу и почели да светкују Св. Климента, јер Врањани славе овог светитеља. Почетком 6. века Вождов предак Богдан Војиновић бежи, да избегне одмазду, из Љешанске нахије, где је славио Ћириловдан, и одлази у Ровца. А када се крајем 7. века његов потомак Трипко Гуриш, такође бежећи од крвне освете, склања у Васојевиће, видимо његову породицу да слави Св. Андрију (по наводу Григорија Божовића), а потом у Бихору где, опет, славе Св. Климента.

Неспорно је да су Вождови преци, дошавши у Шумадију, пренели и славу, Св. Климента, али је недовољно јасно зашто су у Дољанима славили Св. Николу. Неки аутори то везују за Куче, али ће пре бити да је то, независно од Куча, стара слава овог рода, јер је једна грана Војиновића, у првом реду Пуношеви потомци, све до до 1895. године славила Св. Николу, а преслављала пролећног Св. Николу. Друга, пак, грана Војиновића, којој припадају Радуловићи са својим огранком Бојанићима (којима је, по Ердељановићевом сведочанству, и краљ Никола признавао да су од војиновића са Косова), славила је „од старине Јовањдан зимњи и Малу Госпођу“ и да им је саборна црква била посвећена Малој Госпођи.

Своју задужбину, цркву у тополском граду, Вожд је посветио Малој Госпођи, а у манастиру Никољу, дакле посвећеном Св. Николи, у Доњој Шаторњи, који је живописан захваљујући старању кнеза Александра Карађорђевића средином прошлог века, пада у очи велика фреска Кирика и Јулите (Ћириловдан) на северном зиду наоса, већа но игде у српским манстирима. По народном веровању, напутешни светац, при мењању славе, не сме да буде потпуно заборављен, а таквом веровању, склони смо да закључимо, били су подложни и владари.

Трипко је, пише Вуковић, живео у другој половини 18. века, а доселио се из Лијешња у суседно село Веље Дубоко, у северозападном делу роваца. У Вељем Дубоком је побио колашинске Турке на челу са Бећир-агом, кад су дошли да од њега плене Немањића благо, наводно ту склоњено из манастира Мораче. Овај догађај је опеван у народној песми „Трипко Гуриш и Бећир-ага“, а Трипкова јунаштва у још неким десетерачким песмама. Природно, после убиства Бећир-аге, Трипко је морао са многобројном породицом да бежи из Вељег Дубоког, у којем се и данас показују остаци где му је била кућа, у Доњем селу, уз речицу Мртвицу, која протиче средином села, „јер на том мјесту до сада није више подизана никаква зграда.“ Трипко се прво склања у село Драговољиће код Никшића, а одатле, кад осети да су му Турци на трагу, бежи у Васојевиће, где ће и погинути у једном окршају са Турцима, после чега се његова породица сели у Бихор, одакле ће неки његови синови прећи у Шумадију.

По родословном памћењу, које је у овим крајевима дубоко укорењено, Трипко је имао два брата – Вука и Марка, и шест синова – Петронија, Марка и Јована, који се помињу у народној песми, затим Симеуна, Радака и Митра (по некима је имао још и сина Антонија) и једну кћер, од које, удате за неког ускока, потиче братство Жижића. По памћењу сачуваном међу Карађорђевим сродницима у Шумадији, које је истражио Миленко Вукићевић, Карађорђев деда Јован, који се населио у Вишевцу код Раче, имао је четири брата – двојици, од којих је један остао у Васојевићима, а други застао у селу Босиоци у Ужичкој нахији, имена су заборавили, а преостала двојица, који су с Јованом дошли овамо, јесу Радак (насељен у Мраморцу) и Митар (насељен у Башину). По овоме се може узети за разложно да су потомци Јовановог брата који су остали међу Васојевићима задржали прадедовско име, тј. Гурешићи, и претпоставити да су они потомци Петронија и Митра, а они у Биосци Симеунови.

У овако постављеном сродству и генеалошком памћењу чини се логичним и прихватљивим стапање лозе Карађорђевог деде Јована са Трипком Гуришом Кнежевићем, као кариком која је недостајала у ланцу предачке повезаности. При томе, треба истаћи једну чињеницу: у друштву које има племенски оквир нико се не може сам титулисати, јер за свако братство, па и појединца, постоје строга, утврђена мерила, која неприкосновено одсликавају свакога, лишавајући га могућности улепшавања и самохвале, а понекад и немилосрдно жигошући неповољне црте. У овом друштву нико не може тек тако себе назвати Војводићем, Барјактаровићем или Кнежевићем, а да то није стекао личном заслугом или наслеђем. А Карађорђев предак Трипко је, по роду, предању и песми, био – Кнежевић. Умесно је је запитати се: откуда му кнештво?

По предању које је записао сакупљач народног блага Драгутин Вуковић, кнез Богдан Војиновић предак Трипка Гуриша Кнежевића, населио се у село Лијешње у Ровцима негде почетком 16. века. Кнез Богдан је пре тога живео у Љешанској нахији, али је отуда, пошто је на дан своје славе, Ћириловдан, побио тридесет подгоричких Турака, морао да бежи у Ровца, Трипко је пето колено Богданово, јер, по родословном памћењу, Богдан је имао Радована, Радован Новака, Новак Максима, Максим Мијата, а Мијат Трипка.

Кнез Богдан Војиновић, како каже породично предање, потомак је кнеза Војислава Војиновића, чији је предак војвода Војин из Вучитрна. Од војводе Војина, односно кнеза Богдана Војиновића, изводи своје порекло око четрдесет братстава у Црној Гори, међу којима, по испитивању нашег знаменитог етнолога Јована Ердељановића, Радуловићи у цетињском Башином Селу, Завргу код Никшића и пјешивачком селу Милојевићи, где се један огранак презива Гавриловићи, затим Радовићи и Перовићи (звани „Озринићи“) у бајичком засеоку Дубовику, Бојанићи у Кривошијама, као и Пуношевићи и од њих Милошевићи и Пејовићи, Марићевићи, Пајовићи, Водалије (Одаловићи), Боратовићи и Параче у његушком Дугом Долу, Богдановићи у Копиту, Вујаши или Вујашевићи, Пераши и Ћоровићи у Мирцу, Ђурановићи у Дугом Долу и Каменарима, итд.

Војиновићи, на које данас подсећа велики камени Војиновића мост у Вучитрну, испод кога је Ситница, променивши ток, престала да тече пре више од два века, јер се 1792. помиње да је већ на сувом, ван сумње су она породица коју народни певач уздиже у песми“Женидба Душанова“. Да они нису само плод маште народа јуначког песништва, сведочи податак да се Милош Војиновић помиње 1333. године као ставилац у дворској служби код краља Душана, а у једној исправи (тада већ) цара Душана 1351. године се помињу властелини Војиновићи – Војислав и Алтоман. У једном спису се истиче да су Душанови саветници били браћа Војислав и Тома Војиновићи. Стихови народне песме, кад цар Душан, на поруку и услов латинскога цара Мијаила да у сватове не води сестриће Војиновиће, гневно завапи: „Дотле ли се зулум огласио / од сестрића, од Војиновића!“, заправо одсликавају јаде које су, одиста, Војиновићи задавали Дубровнику. Поготову Војислав Војиновић. Како духовито примеђује књижевни историчар Мирослав Пантић, о томе сведочи једно место „одавно по злу чувено“, у „Краљевству Словена“ Мавра Орбина, где се напада Војислав Војиновић као шизматик и врло опак човек, што, другим речима, значи: одани православац и ратоборни велможа, који је од Дубровника данак утеривао. А о његовом оцу Орбин је записао: „Под разним изговорима војин је за свога живота нанео Дубровчанима велике штете“.

По Душановој смрти, када се већ јављају пукотине у заљуљаном српском царству, кудикамо је најјачи властелин кнез Војислав Војиновић, помагач у многим пословима цару Урошу, који га, мимо тадашњих обичаја, изриком помиње 1362. у једној исправи издатој Дубровчанима. За Војислава Војиновића историчар Владимир Ћоровић каже да је рођак, и то веома одан, младоме цару. Две су верзије о сродству Војиновића са Немањићима. По једној, прилично лабавој, (Мавро Орбин), цар Урош се, отеравши, на начин својствен Немањићима, од себе кћер влашког војводе Влајка, оженио кћерком Војислава Војиновића, а по другој – војвода Војин је био зет краља Дечанског, који му је дао у баштину Хумску област, што се потврђује и у једној исправи цара Уроша који Војислава Војиновића назива братом. У овом другом случају би стихови народне песме, која Војиновиће именује као нећаке цара Душана, били тачни.