„Ох, те Црногорке, колико су само зла нанеле Русији… да би се набројала сва њихова зла, треба написати читаву књигу“, записао је чувени руски министар финансија, гроф Вите. Да ли су Црногорке биле заиста „проклете Јерине“, кривци за све што није вљало на двору Николаја Другог?
Привлачиле су пажњу својом помало дивљом, необичном, јужном лепотом. Обе витке, тамнопуте, помало грбавих носева, дуге, густе и таласасте косе, блистале су у хладним круговима петербуршког двора иако су мало одговарале идеалу женске лепоте Северне Европе.
Милица и Стана, ћерке црногорског краља Николе дошле су у Петербург, у институт Смољни на школовање, а ускоро ће постати једине жене Романових које су од рођења православне. По моди оног времена, одмах су упловиле у мистицизам и постале честе гошће у салонима руске престонице.
Стана, коју ће у Русији називати Анастазијом, је своју ,,видовитост“ показала много раније, још као ученица у Смољном, када је другарицама рекла да зна да ће се Милица удати за кнеза Петра Николајевича Романова, а она за Георга Лехтенбергског у чијим жилама, такође, тече крв Романових.
И заиста, чим је завршила школу као једна од првих ученица која је добила златну медаљу, Милица се удала за великог кнеза. Нико се тада није чудио што се принцеза једне тако мале државе удаје за члана руске царске породице. Њена необична нарав, природна привлачност и јужњачки темперамент нису могли остати непримећени у хладној руској престоници.
Венчање члана руске церске породице са црногорском принцезом одржано је у дворској цркви у Петрогрофу у пуном сјају. Присуствовали су руски цар и царица, а принчевима и принцезама, као и дипломатама – ни броја се не зна. Невеста је изашла у гримизном огртачу постављеном хермелином, а преко десног рамена је имала црвену трају обрубљену сребром – знак да је одликована Орденом свете Катарине. Њена сестра Стана и отац, црногорски краљ Никола били су у црногорској народној ношњи.
Славило се и у Црној Гори – цела земља празновала је два дана. То је била сензација о којој су писале све европске новине. Какво ће тек бити изненађење кад се Стана буде удавала за још једног члана царске породице – Георга гон Лехтенберга! По Петербургу почиње да се прича да ће Црногорске ускоро освојити цео двор! Нису могли ни да претпоставе колико су били у праву.
Милици су, да ,,без иједног метка“ победи кнеза, помогла три мага из Париске академије окултних наука, тврде неки њени савременици. Други су, међутим, сматрали да је она сама имала надљудске способности. Било како било, умела је да очара свог мужа који ће за њу пројектовати и саградити вилу на Криму са 100 соба. Кажу да мање није могло јер је долазило много гостију – родбина бучна и весела, многи рођаци царске породице, браћа и сестре, тетке… А и њихова породица је брзо расла – Роман, Марина, Јелена. Деца су се рађала једно за другим.
Друга свадба, свадба њене сестре Стане, била је нешто мање раскошна јер муж није био истог ранга као Петар Николајевич. Ипак, кум је био Велики кнез Николај Николајевич, унук руског цара Николаја И. рођени брат Миличиног мужа Петра, који ће касније, на опште чуђење, постати други Станин муж.
Веза са царском породицом отвара сва врата високог друштва црногорским принцезама.
Тих година окултизам је у моди. Из готово свих петербуршких салона ноћу, у потпуном мраку, чује се куцкање по столу. Јављају се чудни гласови, столови се сами подижу са пода…
У многим дворцима се ,,појављују духови“. У таквој атмосфери није било тешко црногорске принцезе представити као свевидеће. Оне се баве окултизмом, магијом, езотеријом, спиритизмом… Много путују по Русији, посећују цркве и манастире, често их позивају на двор.
Својом искреношћу и оданошћу лако су освојиле хладну царицу Александру, Немицу која се била готово потпуно изоловала у двору, и постале њене најбоље пријатељице. У широј породици Романових није било оних топлих рођачких односа какви се и данас чувају у малим народима. У великом царству баке, тетке, ујаци, рођаци – сви живе свој живот. Свака грана Романових, каже историчар Едвард Радзински, живи као посебан витешки клан. Ледена Немица их је потпуно одвикла од свраћања у дворац.
А Милица и Стана, навикле у Црној Гори на потпуно другачије односе, пружале су јој топлину, показивале поштовање и обожавале је. Колико се то разликује од хладне царске љубазности! Александра се једино са њима осећала као господарица. Да би јој помогле да излечи свакодневне тешке главобоље, Црногорске доводе разне пророке, видовите људе, хипнотизере…
Понекад се то завршава престанком болова, а понекад и скандалом као у случају француског хипнотизера Вошеа за кога се испоставило да је у својој земљи одговарао за преваре те врсте.
А кад се цар Николај озбиљно разболео на Криму, њихова подршка ће јој бити итекако потребна. Тада се први пут јавно поставило питање наследника престола. Александра је сматрала да је природно да цара наслеђује најстарије дете, у овом случају, принцеза Олга. Али гроф Вите, председник владе, објасниће јој да је Павле Први изменио закон о наслеђивању и да жене више никад неће владати Русијом. Царица је у то време била трудна, али јој је речено, да чак и кад би родила сина после цареве смрти, он не би постао наследник.
Престо би пре тога прешао у руке Николаја Николајевича, унука Николаја Првог. Да се то десило, руска царица постала би Стана. Тако би краљ Никола имао две ћерке удате за европске владаре – Јелену, краљицу Италије, и Стану.
Царица је очајна, али Црногорке јој обећавају помоћ. Доводе на двор видаре, надрилекаре, пророке… Цар је неким чудом оздравио, царица је родила четврту ћерку, али од тог тренутка за њу рођење престолонаследника постаје животно питање. Зато пристаје на све ритуале, гатања и врачања.
У време кад је Воше ,,ординирао“ на двору причале су се смешне приче – наводно је спавао у царској спаваћој соби како би својим молитвама приближио рођење наследника. Ни то не помаже!
Пролазе године у молитвама, бајањима, надањима, и коначно се обећање које су клечећи поред ње у молитви, две Црногорке дале царици, остварило – после четири сестре родиће се мали Алексеј, престолонаследник. Он неће наследити престо, али ће на жалост, преко мајке, наследити хемофилију. За царску породицу почињу нове патње.
Немоћ медицине отворила је врата руског двора новим преварантима, маговима, чаробњацима, а Црногорке, једине царичине праве пријатељице, које збох њихове посвећености окултизму, све чешће називају ,,црним принцезама“, моле се заједно са царицом и обећавају да ће илечити престолонаследника. Једног дана, оне ће обавестити Александру да у Сибиру постоји ,,свети старац“ који лечи све болести.
Тако ће се Григориј Распућин појавити на руском двору. Првог новембра 1905. Године Николај Други ће у свом дневнику записати ,,Упознали смо се с Божјим човеком Григоријем из Тобољске губерније“.
Григорије је имао и одличне препоруке. Ректор Петербуршке духовне академије отац Теофан говорио је да ,,у селу Покровском, живи благочестиви Григориј… Као свети Серафим, као Илија Пророк, он има моћ да затвори небо – и на земљу падне суша, све док он не нареди да се небо отвори и проспе се животворна киша“.
Постоје писани докази да је ,,старац“ био веома близак са Милицом и Станом, које су му отвориле пут у царски двор. Из записника тајне полиције види се да су обе прошле обред иницијације који се састојао у томе да млада жена после покајања, исповедања и причешћа проведе ноћ у Распућиновом загрљају, како би дефинитивно схватила шта је грех, а шта је добро.
Коначно ће се сплеткарење потврдити – Црногорке су заиста потчиниле себи цео двор! Све чешће се мешају у државну политику, преносе на двор интриге ,,разних балканских интриганата“. Њима ће многи тада приписати и одлуку Николаја Другог да ступи у Први светски рат.
Оне заиста могу све! Кад се Стана развела од свог мужа, добила је цареву дозволу да се уда за рођеног брата свог зета, Миличиног мужа, великог кнеза Николаја Николајевича, иако је то било неприхватљиво са црквеног становишта. Милица је била вјенчана у цркви, имала двоје деце, а православље није дозвољавало да се две сестре удају за два брата. Али, цар је дао дозволу! Касније ће се причати да је Стана то урадила рачунајући да ће Николај Други бити срвгнут с престола, па ће она постати царица! Ипак, мало је вероватно да се о томе могло размишљати 1907. када се удавала – о свргавању цара размишљаће се тек десет година касније.
Црногорке ће се после бројних скандала, неки ће рећи из љубоморе због Распућинових многобројних љубави, придружити великом броју оних који упозоравају цара и царицу да дружење са „старцем“ води империју у пропаст, али то доводи само до хлађења односа – не царице са Распућиномн, наравно, већ са кнегињама, па ће 1911. оне већ бити personae non gratae на руском двору. Први Станин муж ће их називати „црногорским пауцима“, а гроф Вите, „деда руске индустријализације“, један од најбољих министара финансија у целој руској историји, каже за њих две: „Ох, те Црногорке, колико су само зла нанеле Русији… да би се набројала сва њихова зла, треба написати читаву књигу. Неће их се Руси радо сећати.“
Мосилов, начелник канцеларије императорског двора, писао је да су „због очигледне склоности ка подвођењу, Црногорке замолили да буду што даље од Александре“.
Можда им је то и спасило живот!
После Распућинове смрти, Милица и Стана изгледа једине схватају да је ситуација драматична. За разлику од других, оне верују у Распућиново пророчанство да ће имеприја нестати заједно са њим…
После ужасних догађаја у Јакетеринбургу и убистава свих „црвенима доступних“ Романових, а било их је 13 – укључујући и рођеног царевог брата Михаила, они који су преживели, као и царица мајка Марија Фјодоровна, успевају да 1919. напусте Русију.
О животу Милице и Стане после одласка из Русије, не зна се много. Познато је да су живеле у Италији, Француској и у Египту. Стана ће умрети 1935. године, а Милица 1951.
Да ли су Црногорке биле заиста „проклете Јерине“, кривци за све што није ваљало на двору Николаја Другог, данас је веома тешко судити. Сви извори су руски. Податак о црногорским принцезама, бар оних који се тичу њиховог живота у Русији и веза са императорком, у српским изворима нема много. Зато ће уз њихова имена заувек остати и одредница – „црне“.
(из књиге Љубинке Милинчић – „Последњи Романови – пут патње“)
