,,БОГАТИ ОТАЦ СИРОМАШНИ ОТАЦ“ – РОБЕРТ КИОСАКИ (1)

Како се праве паре?

679

,,Како ћемо онда да направимо паре?“ питао је Мајк. ,,Појма немам“, рекао сам. ,,Али, хоћеш ли да будеш мој партнер?“ Пристао је и тако је тога суботњег јутра Мајк постао мој први пословни партнер. Цело преподне смо провели мозгајући како да направимо паре.

,,Тата, можеш ли да ми кажеш како да се обогатим?“ Мој отац је одложио своје вечерње новине. ,,А зашто би желео да се обогатиш, сине?“ ,,Јер се данас Џимијева мама довезла у њиховом новом кадилаку и отишли су да проведу викенд у својој кући на обали. Повео је три своја друга, али Мајка и мене није позвао. Рекли су нам да не можемо с њима зато што смо ,,сиротиња”.

,,Тако су вам рекли?“ упитао је отац с неверицом. ,,Аха, баш тако“, одговорио сам, а мој глас је одавао повређеност. Отац је без речи одмахнуо главом. наместио наочари на носу и вратио се читању новина. Ја сам стајао и чекао одговор.

Мајк и ја смо били једини сиромашни клинци у нашој школи. Он се у њој нашао као и ја, игром судбине. Некоме је задрхтала рука док је повлачио линију која је означавала подручну припадност и ми смо се затекли у школи пуној богаташке деце. Не може се заиста рећи да смо били сиромашни, али тако смо се осећали, јер су други дечаци имали нове рукавице за бејзбол, нове бицикле, све ново.

Мама и отац су нам пружали основно: храну, кров над главом, одећу. Али, то је отприлике било све. Мој отац је обичавао да каже: ,,Ако нешто желиш, мораш да радиш за то.“ Наравно да смо свашта желели, али посла за деветогодишње дечаке није било баш на сваком кораку.

,,Како ћемо онда да направимо паре?“ питао је Мајк. ,,Појма немам“, рекао сам. ,,Али, хоћеш ли да будеш мој партнер?“ Пристао је и тако је тога суботњег јутра Мајк постао мој први пословни партнер. Цело преподне смо провели мозгајући како да направимо паре.

Коначно, тог послеподнева, синуло нам је. Била је то идеја коју је Мајк добио из неке књиге коју је прочитао. Цептећи од узбуђења, руковали смо се и бизнис је почео. Неколико наредних недеља Мајк и ја смо јурцали по комшилуку, куцали на свака врата и молили комшије да нам остављају испражњене тубе од пасте за зубе. Ништа не разумевајући, већина одраслих је са смешком пристајала на нашу молбу. Неки су нас питали шта радимо. ,,Не можемо да вам кажемо“, одговарали смо на то. ,,То је пословна тајна.“

Дан почетка производње се ближио. Напетост је расла. Мој први ортаклук, а већ је претило принудно исељење из складишта, и то од стране моје рођене мајке. Мајк је имао дужност да пожурује комшије да брже потроше пасту, подсећајући их да их је зубар свакако саветовао да што чешће перу зубе. Ја сам почео да правим производну линију.

Када се мој отац једног од наредних дана довезао кући заједно с неким пријатељем, на свом колском прилазу затекао је два деветогодишњака и производну линију која је радила пуном паром. Све је било испосипано неким белим прахом. На дугачком столу налазиле су се мале картонске кутије у којима је некада било млеко, а наш породични роштиљ био је загрејан до усијања.

Отац је полако пришао пешке, јер је кола морао да паркира на улици пошто му је производна линија блокирала прилаз. Прилазећи, он и његов пријатељ могли су да виде челично лонче на усијаном роштиљу, пуно туба које су се топиле. Зубна паста се тада није паковала у пластичне већ у оловне тубе. Боју смо сагоревали на пламену и потом такве тубе  убацивали у лонче, топили их док олово не постане сасвим течно и затим га, држећи врело лонче помоћу маминих кухињских крпа, сипали кроз малу рупу на врху кутије од млека.

Кутије за млеко биле су напуњене гипсом. Онај бели прах расут око нас био је гипс, пре но што смо га помешали с водом. У заносу сам преврнуо џачић, тако да је сада изгледало као да је двориште било погођено снежном олујом. Кутије за млеко представљале су спољашње омотаче гипсаних модли.

,,Шта радите, момци?“ питао је отац, уз осмех пун опреза. ,,Оно што си ми рекао. Хоћемо да будемо богати“, рекох. ,,Аха“, додаде Мајк, широко се смешећи и потврдно климајући главом. ,,Ми смо партнери.“ ,,А шта се налази у овим гипсаним модлама?“ поставио је отац ново питање.

,,Гледај“, рекох. ,,Требало би да је испало добро.“ Малим чекићем куцкао сам по шаву који је делио коцку напола. Врло пажљиво подигао сам горњу половину гипсане модле и из ње је испао оловни новчић.

,,Господе Боже!“ рече мој отац. ,.Ти правиш новчиће од олова.“ ,,Тако је“, потврди Мајк. ,,Радимо оно што сте нам рекли. Правимо паре.“

Очев пријатељ је прснуо у смех. Отац се насмешио и одмахнуо главом. Пред њим је била ватра, кутија пуна празних туба од зубне пасте и два дечака покривена белом прашином, усана развучених у осмех од уха до уха.

Рекао нам је да оставимо све и седнемо с њим на степенице. С осмехом, стрпљиво нам је објаснио шта значи реч ,,фалсификовање“. Наши снови распрсли су се као мехур од сапунице. ,,Хоћете да кажете да је ово незаконито?“ питао је Мајк дрхтавим гласом. ,,Пусти их“, рече очев пријатељ. ,,Можда су клинци природно талентовани.“

Отац га је само искоса погледао. ,,Тачно, незаконито је“, наставио је благим гласом. ,,Али, ви сте, момци, показали велику креативност и дошли на заиста оригиналну замисао. Само напред. Заиста сам поносан због вас.“

Разочарани, Мајк и ја смо ћутке седели наредних двадесетак минута, да бисмо потом почели да рашчишћавамо неред који смо направили. Наш посао је пропао на дан отварања. Чистећи метлом расути гипс, погледао сам Мајка и рекао: ,,Изгледа да су Џими и његови другови у праву. Ми јесмо сиромашни.“

Мој отац је управо одлазио кад сам то изговорио. ,,Момци“, рече, ,,сиромашни сте само ако се сада предате. Најважније је да сте нешто покушали. Већина људи само прича и сања о томе да се обогати. Ви сте нешто учинили. Веома се поносим вама двојицом. Поново вам кажем: само напред. Не предајте се.“