Скит Каруља налази се на месту некадашње изгореле келије Стефана Каруљског, српског старца познатог под именом Папа-краљ. Овај подвижник боравио је дуже од 40 година на овом месту. Када је изгорела келија, преселио се у хилендардки метох, манастир Светог Стефана у Сланцима код Београда. Ту се и упокојио, 2001. године. На месту његове келије, сада је леп скит са црквом повећеном нашем Светом Сави.
Пише: Ненад Андрић
Обичај је на Каруљи да, кад куцате на врата нечије келије, обавезно изговорите молитву: „Молитвама Светих отаца наших, Господе Исуе Христе, помилуј нас!“
На Каруљи су врло велика искушења и када становник келије чује ову молтиву, отвориће вам врата. Наиме, Ђаво звог своје гордости, не може да изговори ово „Помилуј нас!“, тако да када изговорите ову молитву, испосник је сигуран да му демон не куца на врата.
Ја сам покуцао на врата келије и рекао: „Христос Воскресе!“, пошто је био Васкрс. Отворио ми је отац Јован, Рус, крупан монах продорних плавих очију. Тада нисам знао да преда мном стоји бивши репрезентативац Русије у боксу. Иако је превалио педесету, дјелује да је у доброј форми. Можда своје боксерске вештине користи у борби са демонима?
Причао је мобилним телефоном, али је прекинуо разговор чим је отворио капију. Пустио ме унутра и пажљиво осмотрио. „Јеси ли хришћанин, православац?“, упитао ме. „Јесам, Србин сам!“, одговорих поносно. „Па, гдје ти је бројаница, крстић?“, питао ме је. „Ја сам планинар, па се бојим да при пењању негде не закачим бројаницу и покидам је, зато је и не носим“, одговорио сам, помало затечен његовим питањима.
Јован ме посматра са смирењем, и позива у келију. Келија је заправо пећина, нека окапина, у којој је једна дио склепан од дасака, док је у продужетку озидана пећина. Испред келије је двориште са дрветом чија крошња прави велику хладовину, природну заштиту од Сунца. У келији сам, поред многих других, угледао и лобање оца никона и оца Инокентија.
