СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

МИЛОВ ПРЕТЕЧА: Секулин атак на Митрополију, 1941.

6202

Црногорски сепаратисти и италијански фашисти хтјели су да од Митрополије црногорско-приморске направе независну Црногорску цркву. У том науму, спријечио их је прота Петар Ускоковић, кога ће шест деценија касније СПЦ прогласити за свештеномученика

Пише: др Владимир Јовићевић

Почетак Другог свјетског рата увукао је проту Петра Ускоковића, секретара Управног одбора Митрополије црногорско-приморске, у сам центар збивања у Црној Гори у њеној престоници Цетињу. То је вријеме када италијански окупатор, уз помоћ црногорских сепаратиста, на челу са Секулом Дрљевићем, проводи своје фашистичке планове. За Петровдан 1941, сепаратисти су тајно припремали црногорску Скупштину ради стварања Независне Црне Горе и одвајања Митрополије црногорско-приморске од Српске православне цркве.

Митрополит црногорско-приморски, владика Јоаникије (Липовац) није хтио да учествује у таквим нечасним и прљавим намјерама сепаратиста, па је 9. јула напустио Цетиње, а свом првом сараднику Петру Ускоковићу предао текст депеше коју је требало послати свим паросима у Црној Гори, а која је садржала упутства за одређивања односа према будућој Независној Црној Гори. Текст депеше умножен је и адресиран на 37 парохијских свештеника, а потом га је Петар, по препоруци митрополита Јоаникија, однио и у сепаратистички Национални комитет и у италијански комесаријат.

Петар Ускоковић

У дневнику Петра Ускоковића, под датумом 9. јул 1941, сачуван је записник његовог разговора са Секулом Дрљевићем у Националном комитету, из кога ћемо цитирати најзанимљивије дјелове.

ДРЉЕВИЋ: Текст је нејасан, не зна се о чему се ради. Текст треба промијенити!

УСКОКОВИЋ: Господо, ја немам овлашћења да мијењам текст који је утврдио господин Митрополит.

ДРЉЕВИЋ: Не требају нам такви идиотлуци код комесара, па њему реците да не можете! Он је наредио да звона звоне… Он има право да звона одузме и цркве затвори…. Као за вријеме Аустрије… Комесар има право да постави новог митрополита, па да изда наређење какво хоће…

УСКОКОВИЋ: Молим вас да схватите мој положај. Ја сам члан Црквеног суда, чиновник. Немам овлашћења за измјену текста. Не желим сукоб, нити идем за тим.

ДРЉЕВИЋ: Идите код комесара. Нађите тумача да му кажете у чему је ствар. Он ће знати шта да учини. Нема више Синода, нити нам треба. Сада је независна Црнгоорска црква. Хоћете ли ви буну? Хоћете ли да Црква устане против успоставе црногорске државе?

УСКОКОВИЋ: Ви нећете да разумијете мој положај. Ја не желим сукоб Цркве и вас.

Ј.ПОПОВИЋ: Идите код комесара. Прича је празна слама. Не одуговлачите. Не одузимајте нам вријеме. Све се то може лијепо уредити. Ето вам мој текст који садржину не мијења, већ једино наводи о чему се ради. Господин Јоаникије не би правио питање око тога. Он не жели, ни са нама, ни са комесаром, беспотребан сукоб. Ви нам пошаљите исправљен текст и ствар је ликвидирана.

Повјерење које је митрополит Јоаникије указао свештенику Ускоковићу, овај је на најбољи начин оправдао, оставши досљедан светињи хришћанске вјере и својим коријенима, што је већ наредних дана утицало на његову судбину – ухапшен је од стране Италијана и сепаратиста, 14. јула, и одведен у злогласни затвор „Богданов крај“, гдје је изложен стравичној тортури. Недвосмислено му је речено да је то казна за непотписивање сепаратистичке верзије акта којим би Митрополија црногорско-приморска прихватила нову државу и отцјепљење од Српске православне цркве.

После затворске тортуре и вишемјесечног опоравка у болници „Данило Први“ на Цетињу, а затим у родном Новом селу, Петар се, иако нарушеног здравља, 28. јануара 1942, обраћа митрополиту Јоаникију да му омогући настављање редовних свештеничких дужности, што је Митрополит и учинио. Поред редовних активности, током рата, радио је на религиозном васпитању младих и припремао „Требник“, часопис за васпитање младих.

Маја 1944. године, послао је извјештај митрополиту Јоаникију, који се налазио у Петровцу, у коме га обавјештава о трагичним последицама савезничког бомбардовања Подгорице: „Нема куће за становање и нема нити једног здравог цријепа у Новој вароши. Већи ударац од срушених кућа су погинули. На варошком гробљу опојено је осам стотина душа. Ни то није све, још их има под рушевинама. Слиједи апокалипса Подгорице. Варош пуста и таква језа подузима човјека да нема мира да се у томе унесрећеном граду ни часа задржи…“

За Цетиње, у истом извјештају, каже: „Склањамо се у главице, бојећи се несреће какву је Подгорица доживјела. Савезници нијесу скривали лицемерје, јер им је ваљало Титу угодити, а за почињени злочин и тако неће никоме одговарати, а Бог и историја тако нешто није забиљежила.“

Петар Ускоковић страдао је на крај рата, на Зиданом мосту, заједно са 12 хиљада припадника Краљевске војске и цивила који су побјегли из Црне Горе, у страху од партизана. На мученички пут, повео је своју 16-годишњу миљеницу, ћерку Соњу. Она је била свједок страдања свога оца, па је од шока који је претрпјела, и свих мука које је преживјела на путу преко Босне и Хрватске, тешко обољела и умрла, на Цетињу, августа 1948. године.

Попадија Јана и њена три малољетна сина (Слободан, Александар и Драгољуб) преживљавали су тортуру од стране комунистичких власти. Пресудом Војног суда, од 29. новембра 1944, одузете су јој све кућне и личне ставри, па чак и кревет на коме је спавала, књиге, писаћа машина и, вјеровали или не, топломјер (!), што се види из признанице број 261. од 2. децембра 1944. године. Ипак, Народни срески суд у Даниловграду, 30. јула 1946, повукао је ранију одлуку којом је Петар Ускоковић био проглашен за народног непријатеља.

Одлуком Синода Српске православне цркве, од 17. јуна 2000. године, свештеник Петар Ускоковић проглашен је за свештеномученика. Потврђена је велика истина из Библије да „нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видјело изаћи“.