БИСЕРИ МУДРОСТИ

Да ли је западни свијет хришћански?

1773

Према историјским књигама, прелаз Европе на хришћанство збио се најприје у Римском царству за вријеме владања цара Константина, затим је услиједило преобраћење сјеверно-европских и других пагана под Бонифацијем, у 8. вијеку. Но, да ли је Европа икада била христијанизована? Најубедљивији одговор на то питање налази се у књизи „Имати или бити“ Ериха Фрома, једног од највећих мислилаца 20. вијека

Упркос опште позитивним одговорима на то питање, поближа анализа показује да је преобраћење Европе на хришћанство било лажно, да се (у најбољем случају) може говорити о дјелимичном преобраћењу на хришћанство у раздобљу од 12. до 16. вијека и да је прије, и након тог раздобља, преобраћење за већину било само идеологија и подређивање цркви. Оно није значило промјену срца, тј. карактерне структуре, осим за бројне истински хришћанске покрете.

У тих четири стотине година Европа се почела христијанизовати. Црква је покушала силом спровести примјену хришћанских принципа о управљању власништвом, цијенама и помоћи сиромашнима. Велики средњовјековни мислиоци су сматрали да су сви људи пред Богом једнаки те да чак и најнижи имају бесконачну вриједност. У економији су подучавали да је рад извор достојанства, а не понижења. У политици су подучавали да држава има моралну функцију, да би закони, као и њихово спровођење, требали бити прожети хришћанским идејама.

На крају, средњовјековни идеал је садржавао снажну вјеру да су све нације и сви људи дио једне велике заједнице. Као што је Гете рекао: ‘Изнад народа је људскост’, или као што је Едит Кавел написала на маргини своје књиге „Имитација Христа“, 1915. г., ноћ прије погубљења: „Патриотизам није довољан“.

И заиста, да је европска историја наставила дух 13. стољећа, да је полако и еволуционо развијала дух научне спознаје и индивидуализма, данас бисмо могли бити срећни. Али, ум се почео израђивати у манипулативну интелигенцију, а индивидуализам у себичност. Кратко раздобље христијанизовања је завршило и Европа се вратила свом изворном паганству.

Европско-сјеверноамеричка историја, упркос преобраћењу на цркву, је историја освајања, поноса, похлепе. Наше највише вриједности су: бити јачи од другог, бити побједник, освојити друге и израбљивати их.

Није нужно доказивати да је повијест Европе повијест освајања, израбљивања, насиља, подређивања. Тешко да има раздобља које није обиљежено тим особинама, од чега нису изузети ни једна раса, ни једна класа, а што често укључује геноцид (као на примјер над америчким Индијанцима). У томе нису изузеци ни такви религијски подухвати као што су крсташки походи.

Да ли је то понашање било само извањски економски или политички мотивисано и да ли су трговци робљем, владари Индије, убице Индијанаца, Енглези који су приморали Кинезе да допусте увоз опијума у своју земљу, зачетници другог свјетског рата као и они који се припремају за сљедећи – да ли су сви они у својим срцима били хришћани? Или су, можда, само вође били грабежљиви пагани, док је велика маса становништва остала хришћанска? Када би томе било тако, могли бисмо се осјећати много лакше. Али на жалост томе није тако. Вође су заиста често били лакомији од својих сљедбеника, јер су требали добити више, али своје планове не би могли остварити да та жеља за освајањем и побједништвом није била дио друштвеног карактера маса.

Треба се само присјетити дивљег, лудог ентузијазма с којим су људи учествовали у разним ратовима прошлости унатараг два стољећа, спремности милиона да се изложе националном самоубиству да би сачували слику »највеће моћи« или »части« или профита.

Ево још једног примјера: сјетимо се бјесомучног национализма који се изражава при гледању савремених олимпијских игара које, наводно, служе ствари мира. Популарност олимпијских игара заиста је симболични израз западног паганства. Оне славе паганског хероја: побједника, најјачег, најнаметљивијег, уз потпуно превиђање да се ради о прљавој мјешавини бизниса и публицитета који карактеришуу савремено опонашање грчких олимпијских игара.

Ако је све то тачно, зашто Европљани и Американци искрено не напусте хришћанство као оно које не одговара нашем времену? Томе има више разлога: на примјер, постоји потреба за религијском идеологијом која спречава да људи постану недисциплиновани, што би угрозило друштвену кохерентност.

Али, постоји још значајнији разлог: људи који искрено вјерују у Христа као онога ко је пун љубави, који је самопожртвован Бог, то своје вјеровање могу преобратити у отуђен облик у којем доживљавају да Исус воли умјесто њих. Исус тако постаје идол и вјеровање у њега постаје замјена за властити чин вољења. Та једноставна несвјесна формула гласи: »Христ воли за све нас. Можемо кренути путем грчког хероја, а да ипак будемо спашени, јер је отуђена вјера у Христа замјена за опонашање Христа.«

Није потребно рећи како је хришћанско вјеровање јефтино прикривање грамзљивих поступака. На крају, вјерујем да су људска бића толико развила потребу за љубављу да, понашајући се као вукови, морају имати нечисту савјест. Наше проповиједано вјеровање у љубав у одређеном нас степену  анестезира од боли несвјесног осјећаја кривње што смо посве без љубави.

Ауторитарно-опсесивно-згртачки карактер који се почео развијати у 16. вијеку и наставио бити доминантна карактерна структура, бар средњих класа, до краја 19. стољећа, полако је помијешан или чак замијењен тржишним карактером.

Тај сам феномен назвао тржишним карактером, јер се он заснива на доживљавању самога себе као робе и властите вриједности не као »употребне« већ као »размјенске вриједности«. Живо биће постаје роба на »тржишту људи«. Успјех увелике зависи о томе колико се успјешно особе продају на тржишту, какав дојам оставља њихова »личност«, колико су лијеп »пакет«; надаље о – којих су клубова чланови и да ли познају »праве« људе.

Да би успио, појединац мора побиједити у такмичењу  с много других људи. Будући да успјех највећим дијелом зависи о томе како успјешно неко продаје своју личност, човјек себе доживљава као робу или, још више, истовремено као продавача и робу која се продаје. Човјек се не брине за свој живот и срећу већ како да постане коњунктуран.

Циљ тржишног карактера је бити потпуно прилагођен, постати пожељан у условима који владају на тржишту људи. Особе тржишног карактера немају чак ни его (као што су га имали људи 19. стољећа) уз који би приањали, који би му припадао, који се не би мијењао. Јер, они стално мијењају своје ја према принципу: »Онакав сам каквог ме желиш«.

»Криза идентитета« модерног друштва је у ствари производ чињенице што су чланови друштва постали без сопства, инструменти чији идентитет почива на њиховом учествовању у корпорацијама (или другим гигантским бирократским организацијама). Тамо гдје не постоји аутентично сопство не може постојати ни идентитет.

Зато што тржишни карактери немају дубоких веза са собом ни с другима, они ни за што не маре, у било којем значењу те ријечи, али не због тога што су себични већ стога што су њихови односи према другима и према себи толико плитки. То може објаснити и чињеницу зашто их не брину опасности од нуклеарних и еколошких катастрофа, иако су им познати сви елементи који указују на те опасности. Помањкање бриге на свим тим нивоима, резултат је губитка свих емотивних веза, чак и оних према »најближима«. Чињеница је да нико није близак људима тржишног карактера; они ни сами себи нису блиски.

У својој аутобиографији Чарлс Дарвин пише како је до своје тридесете године интензивно уживао у музици, пјесништву и сликарству, али је, многе године након тога, изгубио интересовање  за све то: „Чини се да се мој ум претворио у својеврсну машину за цијеђење општих закона из огромне гомиле чињеница… Губитак тог интересовања је губитак среће. Такав губитак може бити штетан за разум и – вјеројатније – за морални карактер, ослабљујући емотивни дио наше природе.“

Процес који Дарвин овдје описује од оног се времена убрзано наставио: одвојеност ума и срца  готово је потпуна. Врло је занимљиво да се ово изопачење ума није догодило већини водећих истраживача у најегзактнијим и најреволуционарнијим наукама, јер су то били људи који су се врло темељито бавили филозофским и духовним питањима. Мислим на појединце као што су Ајнштајн, Бор, Силард, Хајзенберг, Шродингер…

Надмоћ церебралног, манипулативног мишљења расте са слабљењем емотивног живота. Будући да емотивни живот ни не његујемо ни не требамо већ је он препрека оптималном функционисању, он остаје неразвијен и никада не прелази разину дјетињег.