ЈЕДНА ОД НАЈЉЕПШИХ ИКОНА

Јованове лествице ка Христу!

1672

Лествица од земље до неба. По њој – људи у монашким одеждама. Господ пружа руке према онима који се успињу. А пут се према Њему састоји из тридесет високих степеница – хришћанских врлина, и на свакој их очекују искушења. Степенице означавају постепеност ка духовном усавршавању човјека, које се не постиже за један трен, него само постепено

Пише: Јелена Степановна

Иконопис „Лествице“, којег ми данас знамо, настао је у Константинопољу у 12. вијеку. А данас се налази у манастиру св. Катарине на Синају, гдје се налазе и многе друге познате иконе. Ова позната синајска икона била је насликана као илустрација за књигу преподобног Јована, игумана Синајске горе – „Лествицу“. Четврта недеља великог поста била је посвећена св. Јовану Лествичнику.

Књига се састоји од тридесет текстова – глава. Свака од њих – је степеница ка Христу, одакле је и настао необичан назив за књигу, а касније и за иконе. Свети Јован у својој књизи позива монахе да буду кротки, не злопамтљиви, да мало говоре, да буду истинољубиви, да не унивају, да се не лење, да буду уздржљиви у храни, цјеломудрени и чисти како вањски тако и унутарње.

Прве двадесет и три степенице у „Лествици“ посвећене су страстима и начинима борбе с њима, остале – врлинама. Највиша степеница је – савез вјере, наде и љубави. Неке своје поуке преподобни пише у виду мањих прича о животу синајских подвижника, са којима се познавао. Понегдје свети Јован прилаже у причама своје личне утиске о овим људима и о бесједама с њима.

У Византији су „Лествицу“ превели на разне језике. Рукописе су почели да израђују у скупоцјеним повезима и да их украшавају минијатурама. Први словенски препис се појавио у Русији у 12. вијеку, и судећи по томе како се убрзано расла количински, књига је била популарна. Сачувано је више од стотину рукописа „Лестивце“.

Најближи Христу на Синајској гори стоји сам свети Јован који пружа Господу свитак са својим дјелом. Заиста, тешко је описати пут, ако га ниси сам прошао. О дјетињству и младости преподобног није много познато. Сматра се да је свети Јован био родом из Сирије и да је дошао у Синајски манастир са шеснаест година. То је било око 580. године. Када је напунио двадесет година, примио је постриг у монаштво од свога духовног наставника – аве Мартирија. Преподобни је живео у манастиру деветнаест година. А после смрти аве удаљио се у пустињу у којој је пребивао четрдесет година у посту и молитви, све до времена док га синајски монаси нису наговорили да се врати у обитељи и да постане игуман.

св. Јован Лествичник

Из житија светитеља је познато, на пример, да је он све јео, што је било дозвољено монашким уставом, не налажући на себе искључиве забране, да не би себи дао повода за похвалу, преузношење. Али при томе је он био уздржан у количини хране и крепио је тијело само најнеопходнијим за наставак труда. Исто и што се тиче бдења: иако он није проводио ноћи без сна, али није спавао више него што је потребно за подржавање силе, да не би непрестаним бдењем изгубио разум. Вјероватно, ради таквих његових подвига, вршених са мудрим расуђивањем, Црква слави сјећање на преподобног Јована Лествичника у вријеме Великог поста.

За стварање рукописа, трудило се много људи: писари, умјетници-минијатуристи. Позната нама „Лествица“ је била прва минијатура у књизи, али не и јединствена. Било је ту још малених „маргиналних“ илустрација, које су назване тако ради њиховог положаја на страницама рукописа. Таквих рукописних „Лествица“ је било насликано много. Не сви, али неки од њих су били украшени цијелом колекцијом минијатура: фигурицама преподобних, који се баве рукодељем, који резбаре кашике, плету корпе од прућа или који журе у Цркву на службу. Посебне иконе као и икона „Лествице“ прелазили су постепено на зидове цркве, на фреске и на иконе и почели да се поштују једнако као и текстови, а и одвојено од њих.

Бог је непостижан, неспознатљив, непојмљив. Његова суштина није доступна за човјека и превазилази наше схватање неизмјерног. Божанствену свјетлост није могуће видјети, зато, како год да је парадоксално, на икони је она некада представљена као мрак. Овај «божанствени мрак» представљен је на икони тамно плавом, готово црном бојом. Господ Исус Христос насликан у „Лествици“ је на плавој позадини, али то није боја неба, како би се могло помислити – то су небеске сфере, непознате, необјашњиве простим земаљским средствима и не могу да се схвате ограниченим човјековим способностима.

Доље под брежуљком, стоје монаси који гледају на оне који иду у врх: они пажљиво слушају поуке преподобног, проучавају његове савјете – уче се духовној науци.

кликните на икону да би је видјели у пуној величини

Монаси на путу ка Горњем постижу искушења – беси кукама и бодљама свргавају их са спаситељне лествице у адски бездан. Хватају их за ноге, сједају им заврат, болно их туку, стрељају из лукова и, изгледа да су успјешни у својим подухватима.

Анђели су насликани у лику прекрасних младића, идеалних пропорција, идеалних црта лица, који владају физичким савршенством. Руке анђела су покривене – покрите тканином: то је древни знак, он означава у датом случају посебну побожност – пред Христом, којем се они клањају и моле за монахе који се боре са својим страстима.

Круг, који нама ни почетка ни краја, означава вјечност. Он се може пронаћи на многим иконама. На примјер, фигура Богомајке на икони 12. вијека «О теби се радује» насликана је у кругу – што је симбол Божанствене славе. А затим се обриси круга појављују изнова и изнова – на зидовима и главама цркви, у гранама рајског сада, у лету небеских сила на самом врху иконе.

(превод с руског: Наташа Убовић)