Скидање прашине

    Зашто се Петар Цетињски разочарао у Русију?

    5309

    Српски национални програм владике Петра Првог  из 1807. године, предложен је руском цару Александру Романову, 37 година раније од програма „Начертанија“ Илије Гарашанина. Тај програм је предвиђао стварање Славено-Сербског царства! Из Петрограда је стигао негативан одговор, због чега је цетињски владика пао у очајање

    Програм стварања славено-српске државе на просторима Црне Горе, Боке Которске и Херцеговине, једног дијела Далмације и Дубровника, владика Петар први није имао времена да историјски–правно образлаже, како је то он умио да чини. Њему се почетком 1907. журило. Најважније је тада било да руски изасланик Стеван Ивковић који се од почетка те године налазио у Црној Гори, одмах отпутује и преда владичино писмо прије него што почну дејства у Херцеговини.

    Владичин пројекат је рађен без ширих консултација са народим првацима Црне Горе, што је у оваквим приликама било неопходно. Без обзира на све то, документ представља један од најзначајнијих историјских споменика за проучавање идеје о стварању већих народних и државних заједница на просторима јужнословенских земаља.

    Чим је почетком маја 1807. Стеван Ивковић приспио у Бартенштејн, предао је руском министру иностраних послова Будбергу два владичина писма од којих је једно било намијењено императору. Оригинали тих писама нијесу пронађени, те се о њиховом садржају можемо обавијестити само на основу два Будбергова реферата спремљена за императора. А најпоузданији извор за установљавање садржаја владичине петиције о оснивању славено-српске државе представља писмо Ивковића – Будбергу, од 14. маја 1807.

    Пошто је истакао да је „изабран по општој жељи митрополита црногорског и народа славено-српског“, да их „заступа пред престолом Високог монарха“, коме је овлаштен да изрази „једнодушну жељу свих јединивјерних народа Црне Горе, Боке Которске, Херцеговине и Далмације“, Ивковић је изразио убјеђење да ће руски самодржац пружити своју моћну десницу да потврди покровитљство над народима ових земаља. И Ивковићево писмо и Будбергов реферат о владичиној представци – готово су идентичног садржаја. У осам тачака резимирали су све владичине захтјеве:

    1. Да се Црна Гора  с градовима: Подгорицом, Спужом,  и Жабљаком, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација уједине у једну државу; 2. Тако сједињене земље треба да добију назив „Славено-српско царство“; 3. Титули сверуског императора треба додати назив „Славено-српског цара“; 4. Царством би управљао намјесник или президент, по националности Рус; 5. За помоћника намјесника, или вицепрезидента, треба назначити црногорског митрополита и, по општој жељи народа, додијелити му звање руског књаз и чин „дејствитљеног тајног савјетника“; 6. За пријестоницу нове државе треба означити Дубровник, природно сједиште свих пет области; 7. У митрополији Славено-српског царства поставити три архијереја, под надлежношћу садашњег митрополита, и то: у Задру (за Далмацију), у Требињу (за Херцеговину) и у Котору (који би био и намјесник митрополитски за Црну Гору и Боку); 8. У мјестима означеним као сједишта архијереја, отворити по једну богословију.

    Цијенећи значај владичиног пројекта, Будберг је по најхитнијем поступку саставио одговарајуће реферате за императора и императорску канцеларију. Уз њих је приложио и оригинале (или преписе) владичиних писама.

    Међу приложеним рефератима посебно мјесто заузима онај који се односи на ослобађање славено-српских земаља: Босне, Херцеговине, Зете, Боке  Которске и Далмације.

    Већ 23 маја 1807, Будберг у званичном одговору владици истиче, као прво, да руски владар цијени патриотске мотиве и осјећања која су га подстакла на састављање оваквог пројекта. Но, и поред дубоких увјерења у његову историјску оправданост, руска влада, у датим међународним околностима, није у стању да га подржи. Али, чим се прилике измијене на боље, а влада буде однијела побједу над општим непријатељем, „неће се жалити руд да се црногорском народу помогне, како би што прије уредио своје унутрашње устројство, у складу с општим расположењем народа“.

    Александар Први и његова влада су пожурили с одговором. Њима су били у свјежем сјећању слични захтјеви упућивнаи претходних година, још уз времена када су утемељиване прве институције централне власти код Црногораца и кад је, после 1804, створена држава Првог српског устанка, што је прваке и једног и другог ослободилаког покрета  и подстицало на стварање планова овакве врсте.

    Петроградска влада је била засићена програмима и предлозима за ослобођење Балкана. С друге стране, мировни споразум  у Тилзиту 1807. године између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра, довео је Французе у Далмацију и Боку.

    Иако је одговор руске владе на пројекат владике Петра Првог  упућен на вријеме, стигао је са закашњењем од два мјесеца, тако да су догађаји који су се с нестрпељњем очекивали у мају 1807. већ били прохујали.

    Крајем јуна 1807, владика Петар Први је могао наслућивати да се на дипломатском попришту Европе решавају судбинска питања даљег положај балканских земаља. Ипак, није могао претпоставити да ће Наполеону поћи за руком да све руске територијалне претензије сведе на црноморски појас, а да ће Француској осигурати највећи дио јадранске обале. Наполеонова ултимативна нота натјерала је преплашеног руског монарха да се без много двоумљења сагласи с текстом уговора у Телзиту.  Убрзо затим, руски министар иностарних послова назвао је тај уговор догађајем од значаја за руску спољну политику. Владика Петар Први је о свему на вријеме обавијештен.

    Ужаснут одговорима које је добио из Русије, владика је пао у очајање. Тада на положајима на Дврсном није имао међу својим командантима подеснију личност од гувернадура да јој саопшти суморна осјећања. Обојица су закључила да наступа тежак тренутак за народни опстанак. Напори за уједињење Црне Горе и других славено-српских територија, показали су се као узалудни. Али, шта радити, ни владици ни гувенрнадуру тада није било јасно. Остављен је само један писани траг о томе да су обојица оцијенили да им повратка у Црну Гору нема.

    Не чекајући даља обавештења од свог главног савезника, владика је издао наредбу о распуштању војске. Размишљао је само о томе како сачувати оно што се спасити могло и морало. Тада није имао много времена да расуђује о томе да ли ће одлуке кобног мировног уговора бити привремене или дуговијеке – главобољу о томе оставио је свом покровитељу. Званично обавештење из Петрограда о завршетку рата поразило је и многе његове ратне другове из састава руских оружаних снага, као што је био случај са Баратинским.

    Док су Црногорци против Наполеоних трупа потврдили своју стару ратну славу, на херцеговачком ратишту 1807 – то им није пошло за руком. Тешко је, уосталом, било остварити оперативни циљ формулисан онако како га је израдила руска команда.

    Владици је посебно тешко падала чињеница што му се земља налазила у „очајном стању“, што су све њене резерве биле истрошене, злехуде земљишне парцеле остале необрађене, а народу запријетила глад. Због тога је изгледао као „отрован“. Тада му се ништа теже није могло догодити.

    Иако је Петар Први био разочаран што није добио подршку руског цара за свој национални програм, он у свом тестаменту (18. октобра 1830. године) изражава захвалност Русији за сву помоћ коју је пружала Црној Гори, а на крају проклиње сваког Црногорца и Брђанина који би помислио да одступи од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију – „да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито о вјечно одступило“.

    (одломак из књиге „Петар I Петровић Његош“, академика Бранка Павићевића)