ХАЗАРСКО ЦАРСТВО И ЊЕГОВА ОСТАВШТИНА - (пети наставак серијала)

ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ: Свилен гајтан за цара ако предуго влада!

1121

Од арапског средњовјековног путописца Ибн Фадлана сазнајемо о једном архаичном обичају – погубљењу кагана (цара): „Каган влада четрдесет година. Уколико макар и само за дан прекорачи овај рок, његови поданици и слуге убију га уз ријечи: ‘Његова се моћ расуђивања угасила, а његове су спознаје збркане’.“

Истахри даје друкчију верзију: „Када желе да устоличе кагана, стављају му свилено уже око врата и затежу док не почне да се гуши. Онда га питају: Колико дуго намераваш да владаш?’ Уколико не умре пре наведене године, убијају га чим она наступи.“

Бари сумња у овакво казивање арапског путника и оно би се можда могло и одбацити да међу примитивним (и не тако примитивним) народима ритуално погубљење цара није била широко распрострањена појава.

Фрејзер истиче повезаност идеје о царевој божанској природи са светом обавезом да буде погубљен на крају одређеног периода или када ишчезне његова животна снага, како би божанска сила могла да нађе млађе и снажније отјелотворење.

Истахрију у прилог говоре подаци да је, не тако давно, настрана церемонија „дављења“ будућег цара, постојала и у једном другом народу, Кок-Турцима. Зеки Валиди наводи француског антрополога, св. Жилијена који је 1864. написао:

„Када изаберу новог поглавара, његови официри и пратиоци натерају га да узјаше коша. Стежу га свиленом врпцом око врата – али не толико да га задаве – онда попусте врпцу и, наваљујући на њега, питају: ‘Колико дуго можеш бити наш кан?’ Помућене свести, кралј не може да изусти бројку, па његови поданици, на основу онога што мрмља, одлучују да ли хе његова владавина бити дуга или кратка.“

Није нам познато да ли је хазарски обред погубљења цара укинут када су прихватили јудаизам, јер су у том случају арапски писци мијешали прошлост и садашњост – као што су све вријеме и чинили прикупљајући извештаје ранијих путописаца и приписујући их савременицима. Међутим, како год било, не може се пренебрећи и ван је сваке сумње божанска улога приписивана кагану, чак и уколико је подразумијевала и његово коначно жртвовање. Јер, као што знамо, обожавали су га. А заправо држали у осами, далеко од људи, све док га не сахране уз изузетне почасти.

Државне послове, укључујући и управљање војском, водио је бек (понекад су га звали и каган бек) у чијим је рукама била стварна моћ. У овоме се слажу арапски извори и савремени историчари – ови други хазарски систем управе обично описују као „двојно царевање“, с тим што је каган оличавао божанску, а бек – световну моћ.