Скидање прашине

О Србима католицима у Доброти!

2117

Из књиге „О националном карактеру Боке Которске“ (објављене 1941. године) чувеног католичког свештеника Николе Ј. Јурића, најприје доносимо чланак о становништву Доброте, док ће у следећим наставцима бити ријечи о мјештанима других дјелова Боке

У доказивању хрватства Доброте, чланкописац сушачког лоста наводи само да је Доброта „гњездо гласовитих хрватских капетана и бродовласника“, додајућ да је „ту одржана скупштина Бокеља 1849, на којој је бан Јелачић био умољен да Боку припоји Хрватској“.

Ова штурост сушачког чланкописца је разумљива, јер Доброта више него које друго мјесто у Боки, у коме налазимо претежно католике, пружа доказе своје српске националне свијести, не само у прошлости већ и у садашњости.

Не само што је данас близу половине добротског становништва православне вјере, многи, и то најугледнији Доброћани католици и данас се признају Србима. А они који то налазе зазорним, зову се „Славјанима“, што значи Југословенима. Тако да ту и данас постоји „Славјанска читаоница“ која је 1936. прославила своју 60-годишњицу.

Само, пак, поријекло Доброћана очитује се у истовјетности њихових породичних имена са онима из сусједне Црне Горе и у крсним славама добротских католика. У погледу овог другог, наводимо да су двије старе добротске цркве биле посвећене св. Ивану и св. Врачима. Код оне прве, св. Ивана у Доброти су се вијале српске заставе и у доба најжешћих борби између Срба и Хрвата. Ова друга је данас посвећена католичким Свисветим. Али је народ још увије зове „св. Врача“.

Занимљиво је к томе да док неке добротске католичке фамилије (на примјер, Каменаровићи) славе св. Ивана, друге (Андрићи, Дапчевићи, Ивановићи и Милошевићи) за крсну славу држе „Врачевдан“. Они су, истина, помјерили за 13 дана унатраг од православних св. Врача, али свакако славе „бесребренике“ Козму и Дамјана.

Тијесна веза између Боке и Црне Горе толико је упадљива да су неки са хрватске стране, у сулудом бјежању од српског имена, прибјегли тврђењу да су Црногорци „Црвени Хрвати“, или да Црногорци нијесу Срби (ово друго читамо у „Хрватској Груди“ од 12. децембра 1940. године).

Кад би људске глупости могле прекорачити границу нашег умрлог живота, лако је замислити како би се над овом последњом (да Црногорци нијесу Срби) згранули, на примјер, пјесници „Горског вијенца“ и „Балканске царице“.

Али, баш та глупост нам дозивље у памет догађај који се збио прије више од стотину година, јер он нарочито јасно показује како је онај први, неумрли Његош, гледао на национални карактер ондашње Боке, а посебице Доброте.

1833, као 20-годишњи младић, на проласку за Русију, гдје је требао да се завладичи, он се је пар дана задражо у Котору, а том приликом био гост и племићке католичке породице Ивановић у Доброти. Одушевљен њиховим гостопримством, он им је захвалио пјесмом чији је наслов „Србин Србима на части захваљује“, а чији почетак преписујемо из књиге Сима Матавуља „Бока и Бокељи“:

Када одох из слободних горах

Мишљах у њих српство оставити

А међ туђим уљести народом

Ком обичај и језика не знам…

Но ја сасвим другојаче нађем

Бих дочекан у Котору красно

У српској кући Лумбардића

Ту три дана ка’ у тренућ прошли

Правом чашћу и весељем српским

Док четврти, на уранак сунца,

Конте Јосиф из Доброте дође

Са његова два мила синовца

Два синовца како двије виле

Тек се стасмо, брацки изљубисмо

Питасмо се за живот и здравље

И у говор дуг, искрено српски

Сташе сва три конта говорити:

„Воља нам је, стари пријатељу,

Да нам кућу пођеш видијети…“

…………………………………………….

Па Његош завршава:

О, ви Срби, свуд ли српствујете!

Дужност чојству праву испуњате!

Српствуј дјелом – вјеруј што вјерујеш!

Лактом вјере глупост чојка мјери,

А озбиљност дјелом и врлином.“

Заиста, ријечи достојне Његошевог генија! Велики пјесник је, као што видимо, још у раној младости уочио да је суштина сваке религије вјера у Бога и у немрлости душе, а да је све остало форма. Сви они код којих форма није загушила суштину, прави су вјерници.

И 15 година касније, у својој мужевној доби, неумрли владика је заступао исто становиште, у пјесми која је почетком јануара 1848 одштампана у Гајевој „Даници“, а у којој каже:

Не пита се ко се како крсти

Но чија му крвца душу грије

Чије га је млијеко задојило…

Како су Бокељи у доба бана Јелачића (кога су они, наводно, „молили“ да их припоји Хрватској) гледали на свој однос према Хрватској, о томе у идућем чланку. Овђе, кад је већ ријеч о бану Јелачићу, подсјећамо само на његов проглас упућен Которанима 1. априла 1848. из Пеште.

Баново мишљење о националном каракеру ондашњих Бокеља изражено је у самој чињеници да је дотични проглас био написан српским писмом – ћирилицом.

Значајно је такође да је за бана народно јединство Срба и Хрвата (противно неким данашњим теоријама) било изван сваке дискусије. Јер, по њему, у том прогласу, „Сербљи и Хервати“ су „народ једне крви и једне будућности“.

НИКОЛА Ј. ЈУРИЋ је рођен у Имотском 22. фебруара 1884. године као најмлађе дијете Манде и Јакова Јурића. Истицање у учењу и знању донијело му је стипендију Свете Столице, што му је омогућило да заврши теолошке студије у Ватикану. По завршетку студија, вратио се у Далмацију гдје је, поред свећеничке дужности, предавао латински и грчки језик у класичним гимназијама.

Није му се допадало тадашње „буђење националне свијести“, што је доводило до поларизације Срба и Хрвата. Активно се залагао не само за развијање братске љубави између Срба и Хрвата, него свих Словена, па је постао заговорник панславенске идеје. У то вријеме много је читао руске класике и често цитирао мисли Толстоја и Достојевског.

Током службовања у Боки дивио се Бокељима, нарочито Србима, на вјерској толерантности, често и једностраној, што није доживљавао у другим крајевима у којима је боравио. Бока му је прирасла срцу, па је све слободно вријеме посветио проучавању њене прошлости, углавном из њемачких извора.