духовне лекције

Једноставан рецепт за успјех!

1390

Те црне ноћи, први пут сам говорио у јавности, а како нисам имао ни трунке искуства у тој врсти друштвених обавеза, изгријешио сам. Откуцао сам сваку ријеч говора, што је увијек печат сигурне смрти. Но, највећа грешка била ми је што сам замишљао себе како пропадам. Јер, записано је: ако мислиш да можеш, онда си у праву. А ако мислиш да не можеш, онда си још више у праву.

Сваки иоле добар психијатар рећи ће нам да сви ми живимо иза зида негативних ријечи о самима себи. Дубоко у себи сви имамо тај звоцави самоуништавајући глас – нашег најгорег непријатеља – који тврди да ћемо пропасти. Кад устанемо да држимо говор. Кад приђемо лијепој жени. Кад идемо на разговор за посао. Искуство је важно – колико пута сте били на разговору за посао који збиља желите, колико пута сте прилазили лијепим женама, колико говора пред незгодном публиком сте одржали – али није ни изблиза важно као позитиван став о себи, као унутрашњи дијалог који водимо са собом, као онај тајни глас који одлучује хоћемо ли успјети или оманути.

Кад је Хенри Форд рекао: ,,Било да вјерујете да нешто можете или не, увијек сте у праву“, мислио је на нешто више од моћи позитивног размишљања. Форд је допуњујући Вергилијево: Possunt guia posse videntur, односно ,,Успјеће они који вјерују да могу“, говорио о моћи негативног размишљања. Знао је да је ум бескрајно способан да убиједи себе у неуспјех.

„Ваш успјех или неуспјех зависиће од тога како сте програмирани – шта прихватате од других и шта кажете када говорите о себи“, написао је др Шад Хелмстетер у свом бестселеру „Шта рећи у разговору са самим собом“.

„Програмирање ствара вјеру, из вјере настаје став, став рађа осјећања, осјећања одређују дјела, а дјела доносе резултате. Према томе, сваки наш став, добар или лош, природни је резултат претходног програмирања“.

,,Сматрам да је девет десетина бокса психологија“, рекао је млади Мајк Тајсон. ,,Тjелесна страна има врло мало везе са њим“.

Нема спортисте који је тако застрашивао противнике као Гвоздени Мајк. Ниједан боксер није изазивао дрхтави страх као он. Ниједан спортиста никад није успijевао тако да збрише противнике још пре почетка надметања.

,,Већина противника се напросто уплашила“, рекао је Тајсон. ,,Изгубили су меч прије првог ударца“.

Но, чак и највећи насилници доживе пораз кад наиђу на некога ко вјерује да их може побиједити.

Прва три боксера који су поразили Мајка Тајсона – Бастер Даглас 1990., Ивандер Холифилд 1996. и 1997. и Ленокс Луис 2002. – размишљали су исто. Нису замишљали како их Тајсон застрашује до крвавог пораза, него су замишљали себе како га пребијају као мачку. ,,Нисам размишљао како ме Тајсон удара“, рекао је Холифилд. ,,Трудио сам се да ја ударим њега“.

,,Каријера људождера ринга је једносмјерна улица на чијем крају је стрма литица“, написао је Хју Мекилвани.

Но, прво морамо уклонити све негативно и усресредити се на оно позитивно што желите да победите и морате у то да вјерујете.

Али мушкарци најзад схватају да су менталне вјештине важније за здравље, срећу и успјех од тјелесне спреме. Самоподстицајне ријечи су склекови за подсвијест, трбушњаци за ум, тегови за олују у глави. Ваше тешко стечено мишићаво тијело не вриједи ништа ако су вам менталне вјештине слабе и млитаве.

На крају крајева, свако је сам себи терапеут и свој најватренији обожавалац. Или није. Вјечни закључак гласи да шта год кажемо себи и у шта год убиједимо себе постаје истина и остварује се.

Читав живот проводимо јурећи судбину коју заслужујемо, а свијет нам говори да су наши снови превелики, наше вјештине преслабе, наши супарници прејаки, а наша воља недовољно јака.

,,Вјерујемо у оно у шта смо програмирани да вјерујемо“, пише Хелмстетер понављајући одјељак из прве књиге о самопомоћи, из Библије: ,,Јер је исти као онај који је прорачунат у души“.

Хелмстетер процјењује да просјечном дјетету док одраста кажу НЕ 148.000 пута, док дијете које расте у дому пуном љубави и подршке чује НЕ 50.000 до 100.000 пута. И то само од оних који га воле.

Сви ми стојимо пред зидом негативности, сумње у себе и слабог самопоуздања које морамо да прескочимо како бисмо стигли до сунцем окупаних врхова. Свијет нам откако проходамо говори да нисмо довољно добри.

Зашто бисмо сами себе кљукали тим истим отровом?

(Тони Парсонс)