ПОГЛЕД С ИСТОКА

Хистерични испад Балше Брковића!

8681

Пише: Донко Ракочевић

Не знам да ли се то може звати испадом, пошто је антисрпска хистерија – хронична болест Балше Брковића, али је, ипак, његов последњи текст „Прослава“ (Вијести, 10.11.2018) надмашио све досадашње у неуротичној агресији на српски род у Црној Гори. Толико мржње, лажи и циничног подметања, не памти новинска хартија на овим просторима. Толико далеко, у својој суманутој србомржњи нису ишли чак ни Мило Ђукановић, или раније Ранко Кривокапић, или Славко Перовић.

На мржњу ћемо одговорити љубављу, сажаљењем и опраштањем, како су нас учили сви духовни оци, од Исуса Христа до патријарха Павла, а на лажи и подметања ћемо одговорити чињеницама.

ПРВА БАЛШИНА ЛАЖ

Прослава 100 година ослобођења Боке и уједињења са Србијом, одржана прије неки дан у Будви, изазвала је код Балше, не само хистерични бијес, већ и навалицу непримјерених квалификација и тешких увреда, равних оним које су Аустро-угари изговарали 1914. године спремајући се у агресију на Србију. Та прослава је, по Балшином мишљењу, била нешто ретроградно и мрачно, „да мрачније не може бити“, „сабор утвара прошлости“, „скуп зомбија опијених елементарном мржњом“, „нормативно прoписаних Срба у принципу идиота“…

Да има елементарну ауторску и новинску и људску културу, Балша би макар навео цитат, гест или слику, која га је навела на такве закључке. Није то урадио јер није могао мржњу пронаћи у ниједном говору, па ни у оном толико проказаном ових дана, наступу др Александра Раковића. Напротив, пјевало се и о Црној Гори и Црногорцима, а ружне ријечи нијесу упућене чак ни према Аустро-угарима који су у том рату побили 1.300.000 Срба, трећину популације, односно 60 одсто мушког становништва.

Били би највећи примитивци и незахвалници када не би одали почаст тим жртвама. Што те неће да учине Црногорци чији су преци у вријеме Првог свјетског рата били сви од реда Срби, и које је српска војска ослободила 1918. године, њихов је проблем, али да је црногорска јавност имала прилику да одгледа пренос из Будве, видјела би да је највећи дио двосатне манифестације био посвећен управо тим страдалницима.

Француска је својевремено изразила захвалност Србима из Првог свјетског, подизањем споменика у Паризу краљевима Петру I Ослободиоцу и Александру I Ујединитељу, споменицима у Орлеану и Марсељу, а једна од централних авенија Париза названа је по краљу Петру I. А управо данас сазнајемо да је будванска општина одустала од рестаурације спомен-плоче Петру I Карађорђевићу, која је требало да кошта тричавих 5.000 евра.

ДРУГА БАЛШИНА ЛАЖ

Надаље, Балша каже како Србин читав свој живот проводи „у дефанзиви и кукњави, теоријама завјере и причама о неправедности свијета“, умјесто да буде „аутентично људско биће које умије да се радује, игра, ствара, воли…“

Шта рећи на ову подметачину? Можда одговорити питањeм: Да ли су Ивана Жигон, Даница Црногорчевић, Вук Костић и остали учесници будванске свечаности – аутентична људска бића која умију да се радују, играју, стварају, воле? Балша очигледно мисли да нијесу! Добро, за однос према Ивани Жигон донекле можемо и да га разумијемо, јер није успио да освоји њено срце!

Уосталом, који то народ на Балкану, да не идемо шире (а могли би), има више успјешних стваралаца, научних радника, умјетника, спортиста… И сви Срби се радују њиховим успјесима, али бојим се да се Балша Брковић и његово друштво немају коме и чему радовати. Напротив, можемо само замислити њихову нелагоду после повратка Новака Ђоковића на 1. мјесто АТП листе, после побједе Црвена звезде над Ливерпулом, или када су недавно одбојкашице Србије постале прваци свијета, а ватерполисти Србије прваци Европе, да не идемо даље у прошлост, преко Кустурице, до Тесле.

ТРЕЋА БАЛШИНА ЛАЖ

Мада Балша мисли да се ми држимо само најдаље прошлости, па каже: „Тај од националних душебрижника нормативно прописани Србин је у принципу идиот који читавог живота не чита ништа осим народне поезије.“

Прво, народна поезија се код Срба не чита, него се усмено преноси с кољена на кољено, и захваљујући њој је српски народ опстао кроз вјекове. Друго, колико и шта чита српски народ видјели смо на недавном Београдском сајму књига, најпосећенијој манифестацији те врсте данас у Европи, а вјероватно и у свијету. Треће, не ниподаштавамо, наравно, ни народну поезију, напротив, у ниједном њеном смислу, па ни у умјетничком.

У вријеме највећег процвата културе и умјетности у Европи, најблиставији европски умови и ствараоци, одушевљавали су се српском епском и лирском народном поезијом, преводили је, писали јој оде и одржавали симпозијуме са том темом. Да поменем само Гетеа, браћу Грим, Мицкијевича, Форијела, Вертеса, Скота, Фортиса, Албертина, Херменинга, Франкла, Грубера, Луцерна, Гоца… Пољак Адам Мицкијевич и Француз Клод Форијел су о српској народној епици држали предавања на Colege de France (1823-24) и Сорбони (1841-42).

Када је ријеч о рецепцији српске усмене поезије у Европи, дуга и плодна традиција превођења народне књижевности са овог тла почињe „Хасанагиницом“ (на италијанском језику) у путопису Алберта Фортиса (Viaggio in Dalmazia, Venezia, 1774). Потом је преведена и на њемачки, француски, чешки, пољски, мађарски, енглески, шпански и руски језик. На њемачки језик је ову рафинирану баладу превео лично Гете. Да би данас била избачена из уџбеника у Црној Гори, истом овом логиком Балше Брковића – да она припада ретроградној прошлости.

Јасно је да та поезија смета јер су у њој оличене вриједности српског народа, не само витешке, националне, већ и  универзалне, хуманистичке, које наткриљују етничке, културне и просторне баријере међу народима и језицима. Та поезија се зато до скоро изучавала и у Дубровнику, Сплиту, Загребу, Сарајеву, Скопљу… али је протјерала србомржња и потреба изградње локал-патриотских идентитета који, на жалост, почивају само на негацији свега српског, а сами немају шта да понуде.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА

Умјесто закључка, пустићу да говори један од највећих мудраца с простора данашње Црне Горе, Стефан Митров Љубиша, мада његови Паштровићи тада нијесу припадали Црној Гори (као да се обраћа Балши!):

„Браните се од потворе и злобе… Чувајте обичај и народност као очију зеницу… Највише пазите да не судите народу неумитно, и да се не натијечете ко ће кому бити виши господар, но узданији брат… Ако овако будете радили, проће зло турско и млетачко, а ви ћете остати… Не изневерите своје узорне претке… Чувајте предачко српство и православље…“