скидање прашине

    Ако хоћемо у ЕУ, уклонимо Тита!

    2178

    Европски парламент је, прије годину и по дана, донио резолуцију којом је изједначио фашизам и комунизам, осудио употребу кукастог крста и петокраке у јавном простору и у комерцијалне сврхе, те изразио забринутост што на јавним површинама у неким државама (парковима, трговима, улицама итд.) и даље постоје споменици којима се величају носиоци тоталитарних режима

    Пише: Донко Ракочевић

    Не рачунајући грађански рат који је изазвао и тоталитарну политику којом је владао три и по деценије, Тито је починио четири масовна злочина над Црногорцима: Пасје гробље, тзв. савезничко бомбардовање, Зидани мост и Голи оток. У та четири масовна злочина, укупно је убијено, рањено или мучено, најмање 15.000 људи, од којих највише Подгоричана. Но, то није сметало челницама града Подгорице да му, прије двије године (19. 12. 2018), подигну споменик!

    Непуну годину дана касније, 19. септембра 2019. године, Европски парламент је донио резолуцију у којој потпуно јасно и недвосмислено изједначава зла фашизма и комунизма. Ради се о “Резолуцији о важности европског сјећања за будућност Европе”, документу чије усвајање није изазвало пажњу медија и режима у Црној Гори.

    У Резолуцији се, између осталог, каже:

    1). будући да су након пораза нацистичког режима и завршетка Другог свјетског рата неке европске земље могле спровести обнову и започети процес помирења, док су друге европске земље остале под диктатуром, а неке и под директном совјетском окупацијом или утицајем, још пола стољећа, те су им слобода, суверенитет, достојанство, људска права и друштвено-економски развој и даље били ускраћени;

    2). будући да, успркос томе што су злочини нацистичког режима оцијењени и кажњени у оквиру Нирнбершког процеса, још увијек постоји хитна потреба за већом освијешћеношћу, моралним преиспитивањем и правним истрагама у погледу злочина комунистичких диктатура;

    3). подсјећа да су нацистички и комунистички режими вршили масовна убиства, геноцид, депортације и довели до незапамћених губитака живота и слободе у 20. вијеку у дотад невиђеним размјерима у људској историји; најоштрије осуђује дјела агресије, злочине против човјечности и масовна кршења људских права које су починили нацистички, комунистички и други тоталитарни режими;

    4). позива све државе чланице ЕУ-а да спроведу јасно и принципијелно преиспитивање злочина и дјела агресије које су починили тоталитарни комунистички и нацистички режими;

    5). тврди да је Русија и даље највећа жртва комунистичког тоталитаризма и да ће њезин развој у демократску државу бити отежан све док влада, политичка елита и политичка пропаганда настављају с умањивањем комунистичких злочина и величањем совјетског тоталитарног режима; стога позива све дјелове руског друштва да се суоче са својом трагичном прошлошћу;

    6). изражава забринутост због континуиране употребе симбола тоталитарних режима у јавном простору и у комерцијалне сврхе, те подсјећа на то да је неколико европских земаља забранило употребу и нацистичких и комунистичких симбола;

    7). напомиње да у јавним просторима неких држава чланица (парковима, трговима, улицама итд.) и даље постоје споменици којима се величају тоталитарни режими, што отвара пут искривљивању историјских чињеница о посљедицама Другог свјетског рата и пропагирању тоталитарног политичког система.

    Ова резолуција Европског парламента код нас је прошла готово незапажено, пошто тадашње владајуће партије (ДПС, СД, БС) гаје традиције комунистичког покрета и величају лик и дјело Јосипа Броза, док је тадашњим опозиционим партијама (Новој српској демократији, ДНП-у и СНП-у) вјероватно засметало што се у Резолуцији апострофира Русија као земља која највише умањује тежину комунистичких злочина и зло совјетског тоталитарног режима.

    У Црној Гори, и данас, комунистичко насљеђе живи у медијима, посебно у јавном сервису (ТВЦГ), образовном систему, културним институцијама, политичким странкама и другим сегментима друштва. Бројне улице носе имена истакнутих припадника КПЈ и Титовог режима, а поред споменика Јосипа Броза, постоје и спомен бисте бројних комуниста, па и Моше Пијаде (у центру Подгорице) једног од идеолога зликовачке политике КПЈ. Све под изговором да је комунистички покрет био анти-фашистички, што јесте тачно, али је подједнако био кобан као фашизам, у Црној Гори је чак оставио горе последице.

    слет у Титограду 1967. године

    Кад се погледају историјске чињенице, потпуно је очигледно да Црна Гора, а посебно Подгорица, у цијелој својој историји нијесу имали већег непријатеља од Јосипа Броза. У Другом свјетском рату и после њега, по Титовом наређењу почињени су бројни злочини по Црној Гори, а Подгорица је доживјела тотално разарање. Ни крај рата није био крај мука за Црногорце и Подгоричане, јер је неколико хиљада њих Титов режим послао на Голи оток и у друге логоре.

    Не рачунајући грађански рат који је изазвао, Тито је починио четири масовна злочина над Црногорцима: Пасје гробље, тзв. савезничко бомбардовање, Зидани мост и Голи оток. У та четири масовна злочина, укупно је убијено, рањено или мучено, најмање 15.000 људи, од којих највише Подгоричана.

    Лијева скретања је термин која је КПЈ користила да опише радикалне политике и стратегије које су спроводили појединци у партији и партизанским јединицама током Другог свјетског рата углавном у Црној Гори, Херцеговини и Србији. У тим областима је крајем 1941. и почетком 1942. дошло до масовних убистава, мотивисаних партизанским страховима од пете колоне и класном борбом.

    Физичка ликвидација вршена је како стрељањем тако и хладним оружјем, клањем и маљевима. Најпознатија локација на којој су вршени злочини у Црној Гори је свакако Пасје гробље код Колашина где је побијен већи број оних које су комунисти видели као своје непријатеље. На Бадњи дан 1942. године партизани су у колашинском лугу, на десној обали Таре, над тијелима 240 унакажених грађана, разапели лешину пса, и по томе је настао назив Пасје гробље.

    Осим овог злочина, познати злочини су почињени на тај начин што су жртве после ликвидације бацане у крашке јаме, па су противници партизане погрдно називали Јамарима. Најпознатије јаме где су извршени ови злочини су јама у селу Гриже код Берана, Шахотичка јама код Бијелог Поља, Шавничка јама, јама код Ријеке Црнојевића и которска јама код Никшића.

    Вађење лешева из јаме Велета код Даниловграда, у зиму 1942/43

    Свему томе претходиле су Титове одлуке, за које постоје докази. Након савјетовања одржаног у селу Дренова код Пријепоља 7.12. 1941, Тито је упутио директиву партизанским штабовима за Црну Гору, Боку, Санџак и Херцеговину, у којој наводи да је слом Хитлера неизбјежан, и наређује: „Имају се стријељати сви они на које се може посумњати да ће сјутра бити наши непријатељи, да се ликвидирају сви они који су наклоњени четницима и да се раскрсти са колебљивцима и то урадити без милости.“

    Поступајући по овом наређењу, на територији читаве Црне Горе наступио је невиђени терор. У периоду од краја 1941. па до маја 1942, побијено је укупно 1668 људи жена и дјеце. Међу жртвама је било и 27 свештеника СПЦ, такође и 20 чланова КПЈ због ,,скретања са партијске линије“.

    Директна одговорност Јосипа Броза, и његових сарадника Пека Дапчевића и Митра Бакића, постоји и за вишеструко савезничко бомбардовање Подгорице, Никшића, Цетиња, Бијелог Поља и Андријевице, 1944. године (о чему свједоче сачуване депеше у архивама) у којима је страдало 1700 људи, а Миркова варош (централни дио Подгорице) потпуно сравњена са земљом.

    Подгорица, 5. маја 1944. године, непосредно после бомбардовања

    Када се учинило да је мукама дошао крај, завршетком Другог свјетског рата, услиједила је Титова дикатура, у којој су опет највише страдали Црногорци. Преко 5000 грађана Црне Горе је проглашено државним непријатељима, а близу 3500 је осуђено и послато у логоре или на друштвено користан рад.

    Када се зброје сви ови подаци, испада да је најмање 15.000 Црногораца страдало од Титове руке (његовим наредбама и директивама), дакле, много више него од агресије Мусолинијевих и Хитлерових снага, и многоструко више него у борбама са Турцима.

    Умјесто да га прогласе највећим џелатом и масовним убицом, Црногорци свом главном граду дају Титово име, а пре две године му подижу и споменик. Тако да је јасно да се Црногорци, ни мишљењем, ни духом, ни јавном свијешћу, нијесу излијечили од титоистички криптогено усађеног комунизма.

    Нова црногорска власт морала би да учини конкретне кораке на осуди комунистичких злочина и тоталитарног режима у коме смо живјели скоро цијелу другу половину 20. вијека, те да подигне свијест грађана о трагичној комунистичкој прошлости, у складу са препорукама Европске уније, па и да сам Европски парламент упозна са ситуацијом у Црној Гори спрам ове проблематике, која није ништа боља него у Русији.