Хералдика

Српски симболи у грбу Црне Горе!

2791

Црна Гора у свом грбу има лава и двоглавог орла, што су српски хералдички симболи. Двоглави орао симболизује (преко Црнојевића) наслеђе немањићке куће. Лав симболизује епископе Српске православне цркве

Црна Гора се вратила својим традиционалним српским хералдичким симболима из времена Петровића Његоша. Грб Петровића Његоша уједно је и грб Књажевине Црне Горе. Као српски хералдички симболи у грбу Петровића Његоша јављају се двоглави орао и лав.

Двоглави орао симболизује грб српских Црнојевића, као наслеђе Немањића. Лав је симбол епископа Срспке православне цркве, пошто су српски владари у Црној Гори из куће Петровића Његоша уједно били и духовни поглавари. Према томе, двоглави немањићки орао и лав јесу српски хералдички симболи у грбу Петровића Његоша.

Хералдички симболи Црне Горе у доба Петровића Његоша били су у сагласју са државном идеологијом, чија се визура, како Живко Андријашевић закључује у својој докторској дисертацији, састојала од неколико слика: Црна Гора је „колијевка” српске државности; земља која није никада пала под турску власт; Црна Гора је чувар историјског и политичког континуитета Српског Царства; и увек је предњачила у националној борби српског народа (Андријашевић, 2002, стр. 729–730).

Но, да се вратимо на историјске почетке хералдике на простору данашње Црне Горе. Зета је имала свој грб, који је уједно и грб Балшића (глава вука). Поријекло овог хералдичког симбола прилично је нејасно. Иначе, симбол вука типичан је српски хералдички симбол (Атлагић, 2007, стр. 381).

После Балшића, и Црнојевићи у Црној Гори поседују свој грб, а то је српски немањићки двоглави орао.

Најстарија сачувана представа српскoг двоглавoг орлa на простору српских земаља налази се у  Бијелом Пољу. Наиме, у цркви Св. Петра и Павла, на плашту великог хумског кнеза Мирослава (Немањиног брата), налази се бијели двоглави орао из 1190. gодине, и то у круговима као „коласте аздије.” (Новаковић, 1884, стр. 41–73). Он у грбу Црнојевића, односно тадашње Зете означава немањићко наслеђе.

Немањићки двоглави орао разликује се од византијског и немачког. Немањићки има следеће карактеристике: један врат а две главе, најчешће око врата и репа постоји колут (колир–крагна), реп му је лиснат и у облику крина (љиљана), орао се налази у круговима као „коласте аздије”, главе су увек више од крила, и има полуотворени кљун без избаченог језика.

Грб династије Црнојевића управо има овакве карактеристике и постаће основ за хералдичку традицију Црне Горе. Угледајући се у свему на светородну лозу Немањића, Иван и Ђурађ указивали су највеће поштовање и подршку Српској православној цркви (Благојевић: Од косовског завета до Његошевог макрокозма: 2011, стр. 22–23).

Грб Ивана Црнојевића из 15. вијека

Двоглави орао „немањићког типа” наставља тако свој живот у Црној Гори преко грба династије Црнојевића, код којих је, највероватније, био златан на црвеном пољу (Божић, 1970, стр. 277–278; Dašić, 1988, 316–317). Такав двоглави орао постаће стални грбовни симбол на будућим државним грбовима Црне Горе.

Грб Црнојевића сачуван је на печату Ивана Црнојевића, који се чува у Цетињском манастиру; а уклесан је и на цркви истог манастира. Иван Црнојевић добио је племићки грб и од стране млетачког Великог већа, на седници 24. 02. 1473. године. То је потврђено златном булом (хрисовуљом), чији се препис чува у Државном архиву у Венецији.

Двоглави орао наставиће своју традицију и после пада Црне Горе под турску власт, а ту традицију продужиће Скендербег Црнојевић као и потомци Црнојевића у Венецији.

И Диканж наводи да су „чланови породице Црнојевић носили овенчаног златног орла у полету” (Fresne Sieur du Cange, 135). Сви до данас познати грбовници на исти начин приказују грб Црнојевића: Корјенић Неорићев из 1595, Београдски II из 1620, Фојнички из 1675, Алтханов грбовник из 1614, Оловски из 1689, Скоројевићки (Бечки) из 1639, Иве Сараке из 1746, Ритера Витезовића, Болоњски и други.

Два вијека после Црнојевића, од 1697. године, Црном Гором и Брдима владала је династија Петровић Његош, поријеклом од херцеговачких (Х)ераковића. Тек се од почетка 19. века појављује први прави црногорски државни грбови, који ће за време владике и владара Петра II Петровића Његоша (1813–1851) добити стандардну хералдичку форму, засновану на комбинацији сребрног двоглавог орла – наслеђе немањићке куће и лава у ходу – симбола владика Црне Горе (Капиџић-Драгићевић, 1991).

Тиме је композиционо дефинисање грба Црне Горе извршено за време Петра II Петровића Његоша (Маркуш, 2007, стр. 35), када је лав (раније постављан испод орла) измештен на штит који се налази на грудима двоглавог орла, а сам опремљен регалијама (круна, скиптар и орб).

За Црну Гору је, у прерастању из слободне заједнице црногорских племена у државу, пресудан био избор Данила Шћепчева Петровића (1697–1735) за владику. Његов избор је не само почетак нововековне државности Црне Горе, него и смер којим се кретала црногорска државна политика. За време владавине Петровића долази до развоја хералдике у свим сегментима друштва.

Развој династичког грба доживео је промене до коначног уобличавања за време књаза Николе I (1860–1918). По доласку владике Данила на митрополитски прeсто, обнавља се црногорска, односно српска херладичка традиција, преузимањем двоглавог орла са грба Црнојевића. Од тада се може пратити хералдичка генеза грба Петровића.

Два централна симбола у грбу Петровића Његоша су српска (двоглави орао и лав). Двоглави орао симболизује (преко Црнојевића) наслеђе немањићке куће. Лав као хералдички симбол у грбу Петровића симболизује епископе Српске православне цркве.

Грб краљевине Црне Горе

Грб Петровића, од времена када се појављује, у исто време је и грб државе, односно Књажевине Црне Горе; била је уобичајена хералдичка пракса у Европи да грб династије уједно постаје и грб државе (Dragićević, 1986, стр. 557). То је, могло би се рећи, инвазија нововековне верзије првобитне средњовековне хералдичке праксе.

Двоглави орао појављује се као хералдички симбол за владе књаза Данила (1851–1860), на званичним ознакама, као што су сенаторски и гардијски грбови (Караџић, 1932, стр. 167).

За време владавине књаза и краља Николе, сви важни државни, званични и војни чинови имали су као симбол различите хералдичке конструкције у којима су се појављивали, између осталог, и двоглави орао и лав.

И црногорски митрополити печатили су своје акте грбом, на којем се изнад лава у пролазу налазио и двоглави орао.

Црна Гора је у периоду између 1945. и 1993. године, као република у југословенској држави, имала амблем у духу соцреализма, који није имао никакве везе са историјском хералдичком традицијом. Савремена Црна Гора донела је 1993. године нови Закон о грбу и застави који је афирмисао настављање хералдичке традиције из времена књажевине и краљевине Црне Горе.

Грб Црне Горе (1993-2004)

Ликовно решење представљало је верно стилизовану грбовну слику из тог времена, али без основног грбовног елемента – штита, тако да се не ради о грбу већ амблему, како с правом закључује Маркуш (2007, стр. 47–49).

Интересантно је да је реп двоглавог белог орла на овом грбу био у облику љиљана (крина), који налазимо на грбовима Немањића, цара Душана и Уроша, Лазаревића и нижих српских племића. Но, и овакав ће амблем Црне Горе бити измењен: не у циљу његовог прилагођавања хералдичкој пракси и традицији, већ у намери да се његови хералдички симболи што више удаље од српског, односно немањићког хералдичког наслеђа и српског националног идентитета.

Законом о државним симболима и Дану државности Црне Горе од 12. јула 2004. године, промењен је државни амблем. Решење новог амблема представљало је одступање од хералдичке традиције не само из времена Петровића Његоша, већ и целокупне историје Црне Горе. Како Маркуш (2007, стр. 50) апострофира, нису испоштована основна хералдичка правила, па је направљена само импровизација грба (амблем). И поред тога што штит представља једини обавезни део грба, на коме се налази основна грбовна слика, он у поменутом закону не постоји.

Актуелни грб Црне Горе (од 2004. године)

Мада нема утемељења ни у једном историјском државном грбу Црне Горе, боја двоглавог орла је промењена, па је уместо беле усвојена жута. Промењена је и боја на којој се налази лав: уместо аутентичне– црвене, усвојена је комбинација зелено-плаве, која представља боје у грбу Краљевског а не државног дома.

Круна изнад орловских глава, која је у државном грбу књажевине и краљевине описана као „царска круна”, замењена је неаутентичном круном нижег ранга.

Стога је лако утврдити да постојећи грб не одговара основним хералдичким правилима, ни хералдичкој традицији Црне Горе – и да се у ствари не ради о грбу, већ о амблему. Најзад, нови двоглави орао нема ни реп у облику крина (љиљана).

Гледано у целини, српска хералдичка традиција у Црној Гори оставила нам је ове симболе српске државности: вучју главу (симбол Балшића), двоглавог орла (симбол наслеђа Немањића), лава (симбол епископа – наслеђе Српске православне цркве).

Хералдичка композиција двоглавог орла у грбу Петровића није насликана са карактеристикама немањићког (иако њега означава), него руског, са уздигнутим крилима. На то је утицала политика, пошто је Русија била заштитница Црне Горе.

Не може двоглави орао у грбу Црне Горе означавати српско немањићко наслеђе, а по облику бити руски тип двоглавог орла; стога би ову неправду требало исправити. Код конципирања новог грба Црне Горе, требало би вратити штит као главни елемент грба, и извршити реконструкцију двоглавог орла, дајући му немањићка обележја.

Једно је неспорно: у грбу Петровића Његоша, главни хералдички симболи (немањићки двоглави орао, лав) представљају елементе српског националног идентитета.

Велика грешка је направљена и елиминацијом грбовног застора  из грба савремене Црне Горе (постојао је у грбу кнежевине и краљевине Црне Горе и Србије, као и у грбу Краљевине Југославије), који краси грбове малог броја европских земаља.

Национални симболи спадају у моћне чиниоце националног идентитета. Стога је суверенистичка политика у Црној Гори уложила толико напора да се хералдичка традиција у овој држави измени, и удаљи од своје историјске традиције која је српска и баштини немањићко наслеђе. То је спроведено у циљу формирања новог националног идентитета у Црној Гори, који треба да има и нову хералдичку симболику, различиту од оне коју је имао у прошлости а која га је чврсто интегрисала у српски национални идентитет.

Овај пројекат није у потпуности реализован, јер су и данас главни хералдички симболи у амблему Црне Горе елементи српске (немањићке) хералдичке традиције.

Марко П. Атлагић и Далибор М. Елезовић: „Српски хералидчки симболи у грбу Петровића Његоша као елементи српског националног идентитета у Црној Гори“ (Филозофски факултет Косовска Митровица)