Нове књиге

Бојеви и битке Васојевића за слободу српства!

1864

Др Драгољуб Даниловић,историчар из Краљева о књизи Горана Киковића „Не (заборављени) бојеви и битке Васојевића за слободу српства и Црне Горе од 1690 – 1941 године“.

И ове године, Богу драгом хвала, имамо прилику да упознамо и прочитамо монументално дело господина Горана Киковића „Не( заборављени) бојеви Васојевића 1690 – 1941 година“. Историографски радови колеге Киковића су одувек имали посебно место у репрезентовању недовољно познатих, најчешће потуно непознатих, догађаја у историји Васојевића. И дело које данас презентујемо открива најскривеније странице историје која обухвата период од 1690.до 1941.године.

Уобичајеном формом упознајемо се са рецензијама и мишљењима о овој занимљивој књизи, а потом аутор описује биографије најзнаменитијих војвода и команданата из племена Васојевића од Вука Брајотића, браће Брајотића, војводе Миљана Вукова, Гавра Миљанова Вуковића, Тодора Миљанова Вуковића, преко Мира и Радисава Дедовића, Ђола Лабана до Илије Поповића Бакића, Божине Лекића, свештеника Јосифа Летића.

Руковођен хронолошким излагањем догађаја Горан Киковић започео је „бојеве и битке“ догађајем из 1620. године, када је Васојевиће на скупштини српских кнезова у Београду представљао Томаш Братичев. Такође у причу уводи попа Катану и његове наследнике свештенике из породице Катанића. Последњи васојевићки кнез Никола Васојевић Милошевић заузимао је то место до 1844.године, да би прва регуларна војска Црне Горе била организована за време кнеза Данила (1851 – 1860), односно 1896.године када је уведена касарнска војска.

Турци су константно и континуирано нападали Васојевићка племена, нарочито у тзв. Великим догађајима када су хришћанске државе водиле ратове против Османлијског Царства. Како су у тим догађајима активно учествовали Васојевићи, Турци су увек слали на Васојевиће своје одреде како би уништили ово храбро племе. Тако су две велике похаре на Васојевиће везане за 1690. и 1738.годину. Посебно важан период је када 1850.године после смрти игумана Мојсија Зечевића, управу над Васојевићима преузео Миљан Вуков, будући васојевићки војвода и црногорски сенатор. Васојевићи доносе одлуку да се на Васкрс 1857.године припоје Црној Гори.

Осим са Турцима, Васојевићи су заједно са Шекуларцима водили борбе против албанских Климента. Ово албанско племе је после великих сеоба 1690.и 1739. често упадало на територије Васојевића и Шекуларског племена. На планини Мокри и дан данас постоји споменик посвећен чобанима које су убили Клименти око 1730.године. Бој на Крчеву 1751.године на дан Светог Александра Невског је један од кључних догађаја за насељавање Васојевића у Лимској долини.

Битка на Крусима и бој на Лопатама из 1796.године показују „моћ црногорских јунака“. Турци су простор Васојевића непрекидно нападали у следећих неколико деценија. Тако су 1853/1854.године уследили снажни напади Турака на племена Васојевића. Бој на Полици и бој на Љешници су наступили као последице ових напада. Важна победа за Васојевиће, Братоножиће и Дробњаке је била 1858.године код Колашина. Рушење Колашина 1858.године је било од великог значаја иако су до Берлинског конгреса Турци задржали Колашин. Турски напад на Велику 1859.у близини Плава и Гусиња је уследио вероватно као знак одмазде Турака због тога што су становници ових места подржали Васојевиће.

Врло детаљно и занимљиво аутор описује многобројне догађаје од 1861-1862.године, па преко „Вељег рата“ 1876 – 1878 ,борби за коначно заузимање Плава и Гусиња, „Кокошијег устанка“ и Рата „Беранске Републике“ до Балканских и Првог светског рата. Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Југословенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог словенства и наша вјековна заштитница са својим просвијећеним савезницима.

Горан Киковић описује највеће догађаје 20.века у којима су Црна Гора и Србија заједнички учествовали у борбама за ослобођење, али на жалост, и у братоубилачким ратовима који су почели 1941.године. „Васојевићко снијевање“ др Мира Вуксановића је крај једног периода којим се завршава једна херојска, нестварна, спартанска историја једног народа који ће сигурно једног дана васкрснути.Зато ова Киковићева књига треба да буде обавезна лектира у школама.