ИНТЕРВЈУ; Др Мила Михајловић, аутор књиге „Југославија: април 1941−септембар 1943.“

Италијани о усташким покољима у Далмацији!

2691

 

Италијански војници су 1941. године били запрепашћени и згрожени усташким терором над Србима у НДХ. Велики број Срба, бежећи испред усташког ножа, спас je нашао у италијанској окупационој зони. Документација је огромна и застрашујућа

Разговор водио: Слободан Ерић

Мр Мила Михајловић рођена је Зрењанинка, римски ђак, умјетник, новинар, преводилац, писац. Члан је УКС и УНС. Досад је објавила пет књига, а повод за овај разговор је њена последња књига: „Југославија: април 1941− септембар 1943 (италијански извори; документи о масакру Срба у Далмацији, Лици и Книнској Крајини).

Поштована госпођо Михаиловић, Ваша књига „Југославија: април 1941−септембар 1943.“, која представља анализу италијанских извора и докумената, за ширу јавност доноси низ изненађујућих закључака. Реците нам шта нам укратко говори та, пре свега, војна архива, посебно у вези са злочинимаусташа над Србима?

– Књига се не бави само војном архивом, већ и политичком, дипломатском, новинском. Много се важних докумената чува и у приватним архивама. Интересантно је да се сва та документа поклапају и надопуњују, када сведоче о усташком злочину над Србима, злочину таквих размера и толиког ужаса, да се Италијани спонтано и с гађењем дистанцирају од својих „савезника“ и листом устају у заштиту жртава. Неће дуго потрајати да се Срби, спасавајући голи живот, одлуче на устанак и, скоро голоруки, за мање од месец дана доведу до слома војну силу Независне државе Хрватске. То доводи до новог развоја ситуације у којој ће Италија проширити своју зону војне и цивилне контроле на добар део НДХ, у којој ће усташама бити забрањен приступ.

Какав је био однос Италијана према Независној држави Хрватској?

-Када је 10. априла 1941. Славко Кватерник у 17.30 сати преко Радио Загреба прогласио рођење НДХ, а да су већ исте вечери немачке трупе ушле у Загреб, Рим је остао запрепашћен. Чак ни Павелић, кога је Италија сматрала „својим човеком“, није очекивао овакав обрт. Ништа не слутећи, у време проглашења био је у Италији, одакле га Мусолини хитно шаље у Загреб.

Истовремено, за католички Ускрс, који је те године падао 13. априла, и Италија је Далмацију прогласила за своју територију и то на целокупном војно окупираном простору. Хаос је био комплетан, а фрустрације Италијана и Хрвата стигле су до усијања. Усташки државни врх је увидео да им је Италија отела велики део далматинске обале и национални понос им је био дубоко повређен.

Током директних преговора између Хрвата и Италијана априла 1941. Хрвати су тврдили да је само камен у Далмацији италијанског порекла, али то изгледа није нимало импресионирало италијанског министра иностраних послова, грофа Ћана, који је у свом дневнику иронично писао о „Павелићу и његовој разбојничкој банди“. Компромис је на крајупостигнут. Сваки иоле важнији политичко-економско-стратешки простор остао је под италијанском контролом. Огорчење и бес су тињали у срцима Хрвата, прерастајући временом у горућу мржњу према свему италијанском. Односи две земље из дана у дан су се погоршавали. Италијани су тек тада спознали право лице усташа, приметивши да имају посла, најчешће, са криминалцима, примитивцима, људима пуним предрасуда, заинтересованим искључиво да се богате,и најзад −са људима жедним крви. Са своје стране, усташе су биле убеђене да Италијани покушавају да их отерају са властите земље и да помажу оне у којима су видели своје најгоре непријатеље − Србе.

Какав су однос Италијани имали према усташким злочинима над Србима?

-Италијанским војним властима је већ почетком маја стигла вест о усташком насиљу над Србима и Јеврејима. Тако у извештају Команде 6. армијског корпуса од 10. маја 1941. пише да се на маргинама италијанске окупационе територије, на потезу Госпић−Оточац, формирају „мобилизациони центри паравојних усташких јединица“, те да су Италијани упознати и са усташким методама деловања. С тим у вези, описују се догађаји. У Мушковцима (зона Обровац) група од десетак усташа је „у разузданом насиљу и пљачки/…/ разорила жандармеријску станицу и запалила две куће“.

Опасност од усташког насиља сигурно да је била очигледна, чим је генерал Ренцо Далмацо, командант 6. армијског корпуса,  наредио моментални изгон групе усташа из Сплита, без обзира што су ови у Сплит дошли по регуларном допусту своје команде у Загребу. Италијански војници под оружјем допратили су их преко демаркационе линије. Овакво оштро реаговање италијанских војних власти према усташама вероватно је уследило на вест о усташком покољу српских цивила у Санском Мосту. Вест је запрепастила и згрозила Италијане посебно јер је стигла заједно са вешћу о усташком покољу Срба северно од Обровца, у Каналу „della Morlacca“. Тако у извештају команде 6.армијског корпуса од 12. маја 1941.пише следеће: „У месту Трибањ под Велебитом /…/ усташе су силом из села одвеле једанаест мушкараца, мучили их, а неколико и усмртили.“

„Усташко понашање и њихово присуство у северној Далмацији уноси стрепњу и страховање православаца, који су у великом броју сишли у Задар да траже заштиту наших власти“ – наводите у књизи.

-Српски политички прваци Лике и северне Далмације покушали су да реагују и избегну подаништво НДХ, па су затражили анексију Италији. Тако је Нико Новаковић, кога италијански извори описују као еминентну личност, министра без портфеља у кабинету Стојадиновића, бившег народног посланика, а надасве „увек и искључиво Србина, без обзира на мноштво пријатеља Италијана и дивљења према Италији и њеној култури“, заједно са адвокатом из Обровца Бошком Десницом, отишао у Книн да поздрави генерала Фурија Монтичелија, команданта дивизије „Сасари“, али се та посета, уместо пуке формалне љубазности, претворила у политички разговор од огромног значаја. Излагање Новаковића претворило се у прецизни политички чин. Двојица српских угледника прикупили су и потписе од преко 100.000 Срба и 7. маја дошли у Сплит и предали цивилном намеснику Бертолучију петицију којом су Срби тражили анексију Италији.

Штета што је за петицију Срба  Мусолини сазнао два дана касније, тек после сусрета са Павелићем 7. маја у Монфалконеу, када су границе италијанске Далмације већ биле одлучене.

Петиција Срба из Буковице се дубоко одразила и на босанске Србе. Само неколико дана касније, у Команду дивизије „Сасари“ дошла је „делегација представника Срба из Босанског Грахова, Дрвара, Санског Моста, Босанског Петровца, Бихаћа, Босанске Крупе, Кључа и Доњег Лапца“. Једном речју, представници 60 осто становништва БиХ изразили су спремност да дођу у Сплит и затраже анексију Италији.

Истовремено са политичким догађајима, италијанске власти бележе и документују растуће усташке масакре.

-Дана 29. маја је записано: „Усташе према локалном српском становништву поступају самовољно и незаконито /…/. Чинови такве пљачке доводе до безнађа“, а 31. маја: „У Книну усташе губе сваку границу мере“.

Почетком јуна месеца, и у Книну и у околини, после доласка „групе усташа у плавим униформама који су се представили као јединица за егзекуције“, започео је масакр. Тих дана италијанска војска је записала и следеће: „Осам српских сељака (усташе) су извеле из воза на станици у Зрмањи. Одатле су их, везане,одвели на железничку станицу у Грачацу а одатле на планину Велебит,где су их живе бацили у дубоку јаму звану ’Тучић’. Само један је успео да се спасе. (Извештај је у прилогу писма генерала Монтичелија упућеном Генералштабу). Други службени војни документдаје синтезу још једног усташког масакра у Промини и наводи:„Међу побијенима је и православни свештеник у Тепљуху“.

У истом документу од два дана касније наводисе следеће: „Дана 9. јуна стиже вест да су усташе ухапсиле тридесет особа и одвеле их у непознатом правцу, осим што су у Книну ухапсиле још тридесет особа и преместили их у затвор суда у Госпићу. Они којима, у очекивању суђења, судбина није била наклоњена да буду заборављени у паклу тог затвора, одведени су на Велебит и бачени у јаме.“

Исти извор наводи и догађај у Невесињу: „Док су италијански официри те постаје разговарали са тек пристиглим усташким официрима, поручник хрватске жандармерије /…/одвео је на трг места ухапшеног и везаног 16-годишњег Мишевић Милоша и, пошто је наредио да се на трг доведе његова мајка, пред њом га је убио из пиштоља“.

Jедна од тешких оптужби из комунистичког периода упућених на адресу војводе Момчила Ђујића била је да је он сарађивао са „италијанским фашистима“. Какав је био однос војводе Ђујића и Динарске четничке дивизије са италијанском војском?

– Ни у једном италијанском документу, војном или цивилном, не постоји информација о сарадњи војводе Момчила Ђујића са Италијанима, нити постоји икаква информација о некој заједничкој борби четника и Италијана. На такво питање негативан је одговор свих Италијана, војника и цивила, сведока и учесника дешавања на италијанској окупационој територији. Постоји, међутим, званична италијанска документација која сведочи о великом поштовању, угледу и дивљењу који су српски прваци уживали међу Италијанима. Ево шта је записао један од њих: „Нема, под небом балканским, народа поноснијег, племенитијег, часнијег и храбријег од српског, коме су вековне муке очеличиле душу“. Звао се Салваторе Лои.

Наравно да су Срби тих крајева били захвални Италијанима који су их спасли од тоталног биолошког истребљења, што су их нахранили и наоружали. И природно да на њих нису дизали оружје. И за Србе и за Италијане то је било време у коме је још важио закон части. Пријатељ се није убијао, већ помагао. Друга је ствар била борба против комуниста. Они су били заједнички непријатељ и четницима и Италијанима.

Реците нам нешто више о устанку у Црној Гори 13. јула:како је почео тај устанак, како је он окончан,као и о поделама унутар устаничког покрета. Какав су Италијани имали однос према странама у грађанском рату?

-У књизи се не бавим подробније устанком у Црној Гори, то ће бити тема моје следеће књиге. Устанак је био резултат погрешне процене италијанске управе која је покушала да преко „зеленаша“ прогласи независну Црну Гору. То је дубоко повредило националну свест Црногораца који ни у ком случају нису хтели раздвајање са Србијом. Осим тога, италијанска документа се поклапају са најновијим сведочењима баш Црногораца. Пример? Књига „Преза“ Васка Костића. Он сведочи и о злочинима партизана у Боки, до детаља о оном у Брајићима. Који се, види чуда, поклапају са италијанским документима!

Ви се у књизи бавите и ратним злочинима партизана, што за ширу јавност такође представља изненађење. Можете ли нам Вашу тврдњу о злочинима партизана над италијанским војницима поткрепити неким изворима, и рећи нешто о кршењу међународног ратног права и других зараћених страна, укључујући и италијанске трупе?

-Цео други део књиге документује злочине партизана. Када ми је та документација први пут дошла у руке, шокирала ме је. Као налогодавци злочина наводе се имена „народних хероја“ Саве Ковачевића и Петра Драпшина. Сви догађаји су детаљно описани у службеним војним извештајима, а поткрепљени су фотографијама.

Тако, на пример, документација до детаља потврђује поему народног барда Радована Бећировића Требјешког о масакру партизана у Шавнику. Поема је настала у време злочина и шапатом се преносила свих година после рата.

Оно што је најгоре јесу методе мучења и касапљења, које ни у чему не заостају за усташким. Нема ни трага Женевској конвенцији, међународном ратном праву, основним принципима хуманости. Иживљавања над људима који су се предали, над рањеницима,ужасавајућа су. После неописивих мучења људе бацају у јаме, провалије и бунаре, спаљују им тела, набијају их на колац, секу их на комаде.

У Меморандуму италијанске владе из 1946. наводе се и описују злочини и према четницима и југословенским цивилима. „Исти, ако је могуће још и гори, био је однос партизана према цивилима, понашање противно сваком цивилном и ратном праву. Објашњења нема за хладнокрвни масакр политичких противника и свих оних које су партизани сматрали за толерантне према окупатору. Све њих су мучки убијали, заједно са свим члановима породице. Читава села су пљачкали и палили… Вршили су принудну мобилизацију мушкараца, отимали младе жене и девојке“. А понављам, свака епизода поткрепљена је фотографијама.

Историја је учитељица живота,а ко не зна историју осуђен је да је понавља. Зашто Италија одлучнијене постави питање етничког чишћења њених сународника у Истри, и одговорности, пре свих, Хрвата?

– Два су велика егзодуса Италијана из Истре и Далмације. Први је био 1921. после Споразума из Рапала. Тада се из Краљевине Југославије иселило преко 20.000 Италијана. Други се догодио после Другогсветског рата, између 1945. и 1947, када је, са завежљајем у рукама, Титову Југославију напустило око 350.000 Италијана. Том етничком чишћењу претходио је терор. У години после рата, у крашке јаме је бачено и нестало преко 12.000 цивила за које се зна. Број је вероватно већи, али није до краја утврђен јер су југословенске власти забраниле вађење тела.

Покретати данас питање одговорности не би имало икакве политичке подлоге. Садашња глобална геополитичка равнотежа то не дозвољава. Али то не значи да треба занемарити историјску истину. То је морална дужност према будућим генерацијама, а пре свега према жртвама, којима је заувек одузето право говора. Поука? Можда речи Јифтаха Меирија: „Истина је једини начин борбе против злочина. Осим доказа да се злочин десио, истина је најмоћније оружје за борбу да се он никада више не понови“.

(Геополитика)