рецепт за успјешан излалак из кризе

Исланд – економско чудо

447

Исланд је мала земља, острво, која има око три стотине хиљада становника, а ипак је примјер убрзаног развоја, готово незабиљеженог у историји. Током велике економске кризе 2008. године Исланд је доживио финансијски крах, јер је 85 одсто финансијског система банкротирало, а онда се уз помоћ ММФ и “мало” среће са берзанским производима, опоравила за свега неколико година

Исланд је постао планетарно “популаран” у финансијском свијету када је на почетку глобалне економске кризе 2008. године добио титулу земље, која се суочила с највећом финансијском катастрофом у својој историји. То је заслужио због тога што за само неколико дана у земљи банкротирало 85 одсто субјеката финансијског система, а валута, исландска круна, у појединим моментима је губила и преко 300 одсто вриједности.

Ипак, Исланд је касније, након што је готово банкротирао, врло брзо изашао из кризе. Такво „економско чудо” се у значајној мјери приписивало неким алтернативним мјерама Владе, усмјереним против банкара, страних повјерилаца, ММФ-а и правила Европске уније.

Међутим, ако се помније анализира ток догађаја и реакције Владе, односно, њене економске политике, види се како оваква прича нема чврсте основе. Треба истаћи да се реакције носиоца економске политике, након избијања кризе на Исланду, могу подијелити у двије категорије – оне које су биле усмјерене на рјешавање акутних проблема и оне које су се односиле на санацију и реструктурирање.

Наиме, суочена с банкротом највећих приватних банака у земљи, којима је нагло пала депозитна база и које нису могле наћи изворе финансирања на међународном тржишту, тадашња исландска влада морала их је национализовати. Влада није пустила банке да пропадну, јер их није хтјела спасити, како се првобитно мислило, него из разлога, што ни она, ни централна банка, нису имале средстава за то. Да би се то разумјело треба подсјетити да су банке на Исланду биле око десет пута веће од цијеле економије, што је преседан у историји. Зато је умјесто познате синтагме „too big to fail” за Исланд скована синтагма „too big to bail”.

Централна банка је, због слабљења националне валуте, након значајних девизних интервенција увела капиталне контроле, које су укинуте тек средином марта 2017. године. Стабилизација курса националне валуте била је важна, јер је депрецијација круне повећавала вриједност дугова грађана и предузећа, задужених у страној валути и јачала инфлацију. С обзиром на пад на берзи, централна банка је донијела одлуку о обустави трговања свим акцијама како се паника и губитак вриједности не би наставили. Истовремено, Исланд је и формално искључен из глобалних тржишта, јер је Велика Британија тужила исландску владу за терористичко дјеловање због тога што није пристала да исплати изгубљене депозите британских и норвешких грађана у исландским банкама (касније је влада морала исплатити депозите до 20 000 еура).

Кад је ријеч о дугорочним мјерама, намијењеним санацији економије, оне су биле дио станд бy аранжмана с ММФ-ом, који је потписан крајем 2008. године. Аранжман, у вриједности од преко 2 милијарде долара, заснивао се на три стуба: (и) стабилизација курса националне валуте; (ии) фискална консолидација и (иии) реструктурирање банака и дуга приватног сектора. Први стуб је подразумијевао наставак и јачање политике капиталних контрола, уз истовремено јачање међународних девизних резерви централне банке.

Други стуб је укључивао свеобухватни програм повећања и увођења нових облика пореза, ширења пореске базе и значајних резова расхода, који су од 2009.-2011. године резултирали укупном консолидацијом од преко 9 одсто БДП-а.

Трећи стуб представља најкомплекснији финансијски захват у историји, а односио се на реструктурирање банака, подјелом банака на нове (домаћи депозити и кредити %2Б капитал државе и централне банке) и старе (инострана актива и пасива) и активацију нових банака. Да би нове банке могле постати профитабилне било је потребно реструктурирати дуг приватног сектора (створити кредитну способност грађана и предузећа) па су спроведени програми отписа дугова. Банке су онда поновно приватизоване и њихови власници су први пут у историји Исланда постали странци.

Исландска економија се тада већином заснивала на производњи и извозу алуминијума и рибарству. Значајан раст цијена алуминијума и добра риболовна сезона, уз ниже цијене исландских рибљих производа (због слабије валуте), довели су до значајног раста извоза и прилива девиза. Притом је већина извоза, ипак, била посљедица раста цијене алуминијума. Уз такав позитиван подстрек и истовремено јачање туризма (јер је Исланд постао познат и јефтинији за европске сјеверне земље), као и јачање пословања приватног сектора (везаног уз алуминијум и рибарство) довео је до поступног опоравка и домаће потражње.

Значи, модел је сљедећи: Исланд није пустио банке да пропадну, него их заправо није могао спасити. Исланд није одбио стране кредиторе, него је примио међународне зајмове од око 70 одсто БДП-а, а цијели стабилизациони програм спровео је с „омраженим” ММФ-ом. Депрецијација исландске круне није била разлог експлозије извоза, већ раст цијена алуминијума на свјетским тржиштима.

Да би добио повјерење инвеститора, Исланд је аплицирао за чланство у ЕУ, а онда једнострано прекинуо тај процес.

(Извор: Ekonomski online)