Духовне лекције

ИСИХАЗАМ: Пут за рај!

1140

Исихазам (тиховање) је молитвена традиција у православљу, коју упражњавају монаси исихасти. Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој гори

Исихастичко упражњавање живота се заснива на слову Јеванђеља по Луки: „Царство је Божије унутра у вама“ и на савјетима Апостола Павла: „Молите се непрестано“, вуче коријене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда.

Исихазам је срж византијске филозофије, а исахисти (тиховатељи) су елитни православни монаси. Исахаста је био и омиљени писац Саве Немањића – Јован Лествичник (580-650), игуман синајског манастира из 7. вијека и аутор је чувене Лествице (гдје наводи 30 степеника аскетизма и мистицизма који воде у рај).

Сава Немањић је усред врта Богородице и монашке републике Свете Горе подигао келију, испосницу или ћуталицу. Она је постала јединствен центар за духовни препород посредством поста и исихије. Приликом првог боравка у келији, Сава се подвргао ригорозном подвизивању: лежао је на голој земљи, постом умртвљивао сваку тјелесну жељу, а ћутањем стицао сигурност и спречавао удаљавање мисли од Бога, имавши у виду ријечи апостола: „Ја не живим, већ Христос живи у мени!“

Његова душа је, према хагиографима, све више личила на стријелу која се пробија ка небу. Наиме, према исихастама, свака душа има два крила којима лете ка небу: пост и молитву.

Сава Немањић је савјетовао братију да се клоне сујетних бесједа, срамног и празног разговора. Хагиографи свједоче да су Савине усне скоро увијек биле у покрету, због непрестаног изговарања умне молитве, као својеврсне исихастичке мантре. Вјерује се да њене чаробне ријечи омогућавају бестрашће, да разгоне зле духове и да ослобађају од гријеха и сваког страха. Исихасти су заправо скратили ’Оченаш’ у Исусову молитву, молитву ума (а по некима и молитву срца), с којом на уснама лијежи и устају, живе и умиру: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ; СИНЕ БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

Исихаста је био и отац Тадеј, који је у разговору са Владетом Јеротићем рекао: „Бог је неухватљива енергија, и човјек носи у себи неухватљиву енергију. Када се усагласе те двије енергије, какав рај већ овдје на земљи, каква радост и свеобухватна љубав.“

Васељенски сабор који је одржан у Цариграду 1351. године прихватио је учење О ВЈЕЧНОЈ ТАВОРСКОЈ СВЈЕТЛОСТИ, тј. о вјечним божанским енергијама, али Православна црква ни до данас није у потпуности прихватила учење исихаста и мистика.

За исихасте и мистике није знање – свјетлост (што је суштина просветитељства), него је божанска енергија – знање, филозофија по Христу или по Духу Светоме. Умјесто сократовски (кроз дијалог), исихасти до истине доспијевају непосредно, живим општењем с Богом.

Теолошке импликације исихастичког духовног искуства врло су значајне, јер воде непосредном богопознању, сходно којем се Бог јавља својим енергијама, при чему својом суштином остаје недоступан.