скидање прашине

Како је Томаш Ракочевић изазвао на мегдан Михаила Пупина!

2336

О Томашу Ракочевићу и данас се чува предање у Морачи, а његове пустоловине описао је књижевник Драган Лакићевић, у роману „Мастермајнд“ (Просвета, 1994). Томаш, алијас Велеум, алијас Геније, писао је поезију, али му је највећа жеља била да купи штампарију и да је донесе у своје Прекобрђе. Животни сан је остварио 1933. године. Но, о томе детаљније неки други пут, за ову прилику смо извукли одломке из Лакићевићевог романа који говоре о сукобу са Пупином

Томаш је робијао у Јусовачи 1908. године, на правди Бога. Оданде се жалио краљу Николи – да га пусте из тамнице, али није помогло. Отада је омрзнуо Господара са Цетиња. Сам је тврдио да се, због те неправде, запутио према Америци. Али, није то главни разлог. Пропадање сељачког сталежа јесте отиснуло људе преко Океана – да иду и зараде. Томаш се по Њујорку, Вашингтону и Чикагу дружио са Србима, па и Теслом. А са Пупином је од почетка био у лошим односима.

Пупин је преузео финасирање већине српских новина у Америци и оне су углавном служиле њему и његовој величини. Новине су углавном биле билтени српског друштва „Слога“ и средство за пропаганду Пупиновог рада. Пупинова величина је била довољна да новине које мисле друкчије – угуши. То се Томашу није допадало. Он је мислио друкчије.

&  &  &  &  &  &  &  &  &

Томаш Ракочевић улази у дописништво „Србобрана“, у поткровљу рушне зграде дворишне, на Авенији Лексингтон.

-Good morning, mister – каже му секретарица.

-Јесте ли ви Срби? – дрекне Томаш.

-Јесмо, господине! Зашто вичете?

-Па, што не зборите српски, црн ви образ! Видите ли е ће ве прогутати ово море свјецке стокупљевине! Ова булумента коај свога рода и језика не зна!

-Господине, желите кафу?

-Не, синко, фала ти. Дошао сам да питам је ли штампана она моја пјесмица у вашијем новинама?

-Наше уредништво цени ваш труд и песнички дар, господине, али песме не објављују дневне новине – умеша се редактор у разговор.

-Па та пјесма каже како Принцип Гавро кори Херцег-Босну и уби Архи-дуку Фердинанда!

-Нама не одговарају пјесме, господине.

-Вама не одговарају, а ко сте ви?

-Ми смо „Србобран“, господине!

-Је ли. Ма нека! Е, сад ћу ја теби да покажем како се Срб брани! Дођи амо! Дођи, магарице непотпрегнута! Нијеси ти Србобран, ти си серобран!

Томаш зграби редактора за косу и за панталоне, вуче га око себе, диже и спушта, псује и прича.

Секретарица се заплашено повлачи ка вратима, а Томаш је зграби за косу па вели:

-Куда ћеш ти, кокошко?

-У полицију, господине.

-Иш!

&  &  &  &  &  &  &  &  &  &  &

Пупиново имање је било 300 километара сјеверно од Њујорка. Кад је Ракочевић дошао био је већ сумрак. Пупинова вила на рубу шуме. Томаш је дошао шљунковитом стазом. Стао пред гвозднеу капију, високу и тешку. Покушавао да отвори, али се нијесу помјерила. Геније тад извади револвер, опали увис, и викне:

-Ооо, Пупине!

Глас је одјекнуо преко поља и узвишења, рескије од самог пуцња.

-О, Михаило! Чујеш ли меее?

Нагласак му је био исти као у Прекобрђу, гдје су се довијека дозивали косачи, ловци и чобани.

-Ево ти дошо Томаш Ракочевић, српски пјесник и поборник истине! Да те нешто пита.

Ништа се није догађало.

-Ооо, Пупине! Изазивам те на мегдан!

Није се померио ниједан лист, Мање би га изненадило да изађе чета полицајаца с псима и пушкама, да га ухапсе што нарушава мир великог научника и славног професора.

-О, Пупине, куљо љуцка и лукава! Маџарска просјачицо и утваро! Изађи ми на мегдан јуначки, ако жена нијеси и ако џупу не носиш! Да ти покажем веље идеале.

Стајао је, отворених уста, и чекао.

-Оптужујем те за издају и проневјеру. Што си спријечио резервисте  и самовољце српске из Америке да иду у бој. Зато излази, да те погубим!

Тишина је била немилосрдан. Ни лепет птице, ни зјање муве, ни шум лишћа у августу.

-Шта је? Бојиш се! Криво ти је што у свијету има и већијег и бољијег људи од тебе.

Поново је задрамо тврдду ограду. Надао се да ће се макар неко појавити, да буде свједок за будућу историју.  Пошто је почела да пада ноћ, вратио се у град.

&  &  &  &  &  &  &  &  &  &

На банкетима у част Пупину, посебно обезбеђење пазило је да се не појави Велеум Ракочевић. Кад говорник на конвенцији Савеза „Слога“ узвикне: „Да живи наша честита старина, наш чика Михаило Пупин!“, сви загледају хоће ли се откуд појавити коврџава глава и суманут поглед Генија Ракочевића, с пиштољима и буздованом.