СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Зашто се Његош згражавао над Црном Гором?

10812

Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ

Годину дана пред смрт, 18. октобра 1850. године, Његош је написао писмо проти Георгију Николајевићу. У њему је владика записао неколико својих мисли о Црној Гори које и данас зраче пророчком снагом. Ево тих мисли:

„Да је лијепа Црна Гора, не би се црна гора звала него млијечна и медена. Та свештени едем да је оваква судбина постигла, би се већ зла препунио и злом отровао… Црна Гора је само зло како је зли нарок гони, и ја који сам њен син не могу јој име произрећи што се нећу згрозити. Али је опет с тим знаменита што је коматић од развалинах нашега царства, као једна ластовица (ћошак) од развалинах једнога великога града… Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића…”

Црна Гора је у то вријеме, тј. закључно са тим временом, постојала искључиво као географски појам. Његош није имао никаквих илузија о њој. У ту Црну Гору, каже владика, није смио ни Европејац свободно ући, него су се кријући увуковали, као што се крадом увукују по конопима у бродове трговачке европејски пацови…

Дух, начин живота, менталитет, неписменост, безакоње њеног становништва, њена сурова природа, њене крвне освете, међуплеменска и међубратственичка сатирања, кратко речено, њена свеопшта биједа – све то је њене житеље наводило да чине зло и себи и онима око себе. И то је, онда, и било, заиста – само зло.

Његош је знао и начин којим се у таквим околностима може водити борба против зла. Тај начин је био чување предањских завјета, сјећање на славну немањићку државу, на њено цивилизацијско наслеђе. Начин је био косовски завјет који је круна тога наслеђа. То је била једина, али моћна духовна брана коначном тријумфу зла.

По његовом мишљењу Црна Гора је ипак била знаменита, само тиме је била знаменита, јер је била коматић од развалинах нашега царства. Његош је, наиме, добро знао да је црногорство без српства пут у потпуно варварство, а да је српска завјетна мисао једини друм којим се Црногорци могу цивилизовати.

За њега српство, дакле, није било само питање етничке припадности (мада је свакако било и то), већ је (прије и изнад тога) за њега оно било питање опстанка. Стога је његов државотворни програм био обнова српске државе са престоницом у Призрену (гдје би столовао српски кнез Александар Карађорђевић) и Пећке патријаршије (у којој би он столовао као српски патријарх).

Данашњи црногорски идеолози оптужују Петровиће, нарочито Његоша, за претјерано „србовање“. Они су по њима кривци што су Црногорци, за рачун немањићког, заборавили дукљанско културно наслеђе. Историчар Живко Андријашевић чак тврди да Његош није знао да је прије Немањића постојала црногорска (баш тако вели: црногорска) државност.

Нијесу Петровићи због тога „фаворизовали“ Немањиће, већ стога што другог аутентично домаћег културног и цивилизацијског наслеђа овдје није ни било. Немањићи су ти који су средњевјековну Зету, али и сав остали простор данашње Црне Горе, културолошки еманциповали од туђинског асимилаторског утицаја.

Да није било цивилизацијског дјела светог Саве Немањића, становништво средњевјековне Зете би на крају било полатињено и данас овдје нити би живјели Срби нити национални Црногорци, већ – највјероватније Хрвати. Новоцрногорски идеолози очигледно баш за тим жале: криво им је што данас сви нијесмо Хрвати.