ГОЈКО БОЖОВИЋ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР, ПЈЕСНИК И ИЗДАВАЧ

Индустрија државних удара

2944

Основно обележје ауторитарних поредака јесте да непрестано проналазе и производе своје непријатеље. Отуда се на Балкану у новије време појавила читава индустрија државних удара који су практично постали саставни део државног уређења. По природи ствари, и велики писци морају с времена на време да се укажу као непријатељи који подривају ауторитарне рајеве

Разговарао: Ранко Павићевић

Гојко Божовић је рођен у Пљевљима, 1972. године. Пјесник, књижевни критичар и издавач. Књиге пјесама: Подземни биоскоп, Душа звери, Песме о стварима, Архипелаг  и Елементи. Бави се приређивачким и уређивачким радом. Уредјивао је висе познатих књижевних листова и часописа. Живи у Београду гдје је десет година радио као главни уредник издавачке куће „Стубови културе“. Сада је главни уредник издавачке куће “Архипелаг”.

Ви сте пјесник, есејиста, књижевни критичар, уредник и издавач. У ствари, Ви сте човјек посвећен књизи цијелог живота. Ви живите да би сте писали, читали и објављивали књиге.

– Увек сам мислио да је добро када живите за нешто и с неким јасним циљем. Данас то многима не изгледа сувише занимљиво, живи се од данас до сутра, од једног до другог тренда, у сталном страху и вечном прилагођавању. Добре књиге стоје насупрот тој тиранији тренутка и тренутног задовољства. Оне не само да дају ширу перспективу и не само да омогућавају да различита времена са својим искуствима проговоре у неком тренутку нашег живота, већ омогућавају и оно што је данас најтеже и најређе: да будемо слободни и независни, без страха и широм отворених очију. Да будемо власници свог избора, а не роб онога што је изабрао неко други. Можемо то казати и другачије и прецизније: не живимо ми да бисмо писали, читали и објављивали књиге, већ књиге читамо, или чак и пишемо и објављујемо, како бисмо властити живот испунили смислом, патосом слободе и снагом независности.

Да ли сте забринути за судбину књиге, у овом потрошачком, испразном и често бесмисленом времену?

– Нисам забринут за судбину књиге. Ако је добра, књига ће дочекати свој час. Поготову нисам забринут што нови медији и нове технологије отварају могућност да се књиге појављују и у другим формама, као што су аудио књига или као електронска књига. Ја сам одрастао и формиран на штампаној књизи, и сам пре свега објављујем штампане књиге у Архипелагу, штампана књига ће увек бити мој први избор. Али, ја под књигом мислим најпре на садржај, а потом на форму. Читаоци нових нараштаја и нових сензибилитета одрастају у другачијим околностима И можда су некима од њих ближи дигитални садржаји. То није пресудно питање: важно је да међу дигиталним садржајима буду доступни врхунски садржаји, и књиге међу њима, наравно.

Његош и Андрић, као стубови и енциклопедије нашег духа и постојања, поново су се нашли на удару незнавених људи у Црној Гори. Како то коментаришете?

– Идентитети европских народа почивају на великим књижевним делима. Идентитетски инжењеринзи модерних времена почивају, између осталог, на оспоравању неких од великих књижевних дела. Лако је видети да се ни Његош ни Андрић не оспоравају због унутрашње вредности њиховог дела, већ управо због неспорне вредности њиховог дела. Због тих оспоравања неће изгубити ни Његош ни Андрић, али таква оспоравања, као да је неко упалио светло, боље од ичег другог показују друштвену пометеност и расуло вредности. Основно обележје ауторитарних поредака јесте да непрестано проналазе и производе своје непријатеље. Отуда се на Балкану у новије време појавила читава индустрија државних удара који су практично постали саставни део државног уређења. По природи ствари, и велики писци морају с времена на време да се укажу као непријатељи који подривају ауторитарне рајеве.

Изгледа да је дошло оно вријеме, на које је Андрић давно указивао: када ће се фукара обогатити, будале проговорити, а паметни заћутати?

– Без разлога је заборављена једна Андрићева прича. Зове се „Свадба“. То је једна од најбољих транзицијских прича које знам. У „Свадби“ приповедач казује о низу догађаја у немирним временима, од ратних година до „поремећених односа“ који су следили за њима. Али главни догађај усред беде и страха касабе јесте помпезна свадба Хуса Кокошара који се обогатио „брзином коју познају само ратна времена“. Ево како то описује Андрић: „У таквим прелазним временима сви се односи помере. Тада се не зна право шта је допуштено а шта није. Тада је све могућно. И тада се подигну и осиле кокошари.“ Тако Андрић. А ми у слици његовог јунака лако можемо да препознамо транзиционе добитнике наших дана под другим именима.

Гдје нас то воде путеви Господњи?

– Не знам. Нико то не зна. А најмање знају они који имају лака решења за сва питања. Имамо, међутим, пред собом неколико видљивих елемената које морамо узети у обзир. Популизам је кључни светски процес данас. Некада се користи левим, некада десним радикализмом, то, међутим, није пресудно, у његовој основи је инструментализација незадовољства, нових технологија и нарушених процедура. Поменуто незадовољство је можда једино глобално осећање. Сви су данас незадовољни, од председника САД до поштара на дну Балкана, и изгледа да је то незадовољство свих боја и облика једино што нас још интегрише у једну заједницу. Постоји глобална омраза против елите, пре свега, културне. А омраза против елите на крају се увек покаже као колаборација с популизмом. Солидарност је највећи губитник, а себичност највећи добитник наших дана. Новац је постао мерило свих ствари, оних које јесу да јесу, оних које нису да нису Обично се говори да је економија у кризи. Не кажем да је то сасвим нетачно, али две кризе су много важније. Једно је криза укуса која на драматичан начин своди савременог човека на примарне инстинкте забаве, хедонизма, тренутка и себичности. Друго је криза демократије која све снажније погађа савремена друштва. И због свих тих околности читава друштва постају заробљеници популистичких и ауторитарних владара чврсте руке.