ТРАГОМ ТРАЧА

ИНДУЛГЕНЦИЈА У СПЦ: Дај паре, и безгрешан си!

3718
Иван Тодоров, добитник Ордена Светог Саве

Иако је откуп гријеха – новцем, непознаница у канонима Православне цркве, последњих деценија је пуно примјера који личе на индулгенцију, од случаја Цанета Суботића, преко Света Маровића и Предрага Бошковића, до Мила Ђукановића и Александра Вучића. Међу њима је и Иван Тодоров, безбедњак БИА, задужен за монтирање афере „Државни удар“

Пише: Љубиша Морачанин

Индулгенција је искупљење, опроштај грехова (опроштајница, рекли би Хрвати). Термин се користи у оквиру доктрине католицизма по којој су почињени гријеси, или они који се тек намјеравају учинити, могу откупити новцем. Висока цијена откупа грехова довела је до отпора и појаве протестантизма и других реформатских цркава.

Цане Суботић

У Православној цркви не постоји индулгенција, тачније не дозвољавају је црквени канони (свештеник се може само молити за спасење нечије душе), али у пракси  је било доста примјера који личе на тако нешто. Тако се после текстова у Истоку, 2002. године, о криминалним дјелима Станка Суботића Цанета, огласила информативна служба Српске православне цркве (саопштење објављено у Дану 17. октобра 2002): „Бизнисмену Станку Суботићу, једна ревија из Црне Горе суди прије судске пресуде. Ми смо стално и са захвалношћу истицали и приказивали велику помоћ господина Суботића, не само код грађења храма, већ и у многим црквеним и националним манифестацијама.“

Парама у „зубе“ није гледала ни Митрополија црногорско-приморска када их је узимала од Света Маровића, Мила Ђукановића и његовог брата Аца, напротив – Мило се нашао на ктиторској фресци у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, мада представнци Митрополије то нијесу потврдили, али ни демантовали – остављајући сваком да цијени на основу свог утиска.

Има сличних примјера још пуно, посебно у Србији и у српској дијаспори, али догађај из шумадијске епархије, заслужује посебну пажњу. Наиме, приликом освештавања храма Свете Петке у селу Петка код Лазаревца, еписком Јован је уручио највеће признање СПЦ, орден Светог Саве, тројици људи – директору Електропривреде Србије Милораду Грчићу, замјенику директора БИА Ивану Тодорову, и савјетнику директора БИА Жељку Лазићу. Они су ова признања добили на основу одлуке Синода СПЦ, за „свеукупан допринос који су својим радом пружили до сада СПЦ, али и за конкретну помоћ која је пружена да се обнови храм у Лазаревцу“.

Иван Тодоров и Милорад Грчић

Парама се, дакле, често долази до највећег признања СПЦ, и то обично парама сумњивог поријекла. Истина, у Вучићевом случају паре нису биле сумњивог поријекла, он је велики новац за СПЦ издвојио из државног буџета, али није јасно како је могао да добије Орден Светог Саве када никад није изразио дивљење према православљу као према протестантима, напротив његов биограф Дарко Худелист у својим књигама свједочи да се Вучић, у његовом присуству, веома негативно изражавао о Српској православној цркви и њеном свештенству.

Када је у питању високи функционер србијанске „Удбе“, ствар стоји још горе – Ивана Тодорова  је београдска штампа доводила у везу са пословима нарко-боса Дарка Шарића. За његово име се вежу бројне афере. Сумња се да је, користећи службену позицију, направио мрежу криминалца, преко којих је желио да преузме нарко тржиште Србије, али и да „ради“ и развија нарко бизнис у иностранству.

А према сазнањима портала ИН4С, Иван Тодоров је, ни мање ни више, био главни Ђукановићев човјек у БИА задужен за монтирање афере „Државни удар“, односно паковање доказа!

Тодоров се, иначе, дуго година бавио џудом, а професионално је био запослен у Спортском друштву „Црвена звезда“. Каријеру у МУП-у Србије почео је средином 90-их, као тјелохранитељ Мире Марковић, гдје је као кадар ЈУЛ-а напредовао до 5. октобра. Тада је добио специјални задатак да у иностранству прати једно лице, а када се вратио и кад је видио шта се десило у земљи, одмах је издао своје дојучерашње партијске другове и промијенио страну. У БИА је примљен 2000. године.

Ако његово награђивање највећим орденом СПЦ, није класични примјер индулгеније, онда стварно не знам шта је „опроштајница“. Наравно, на Богу је – последња!