ТРАГОМ ТРАЧА

ИНДУЛГЕНЦИЈА У СПЦ: Дај паре, и безгрешан си!

1775
Иван Тодоров, добитник Ордена Светог Саве

1312Иако је откуп гријеха – новцем, непознаница у канонима Православне цркве, последњих деценија је пуно примјера који су личили на индулгенцију, од Цанета Суботића, преко Света Маровића, до Мила Ђукановића. Али, оно што се десило прошле седмице заслужује посебну пажњу – највеће признање СПЦ, Орден Светог Саве, добио је замјеник директора србијанске тајне полиције, Иван Тодоров, кога је београдска штампа доводила у везу са Дарком Шарићем и бројним другим криминалцима, док је, према сазнању подгоричког портала ИН4С, управо он био главни Ђукановићев човјек у БИА задужен за монтирање афере „Државни удар“, односно паковање доказа!

Пише: Љубиша Морачанин

Индулгенција је искупљење, опроштај грехова (опроштајница, рекли би Хрвати). Термин се користи у оквиру доктрине католицизма по којој су почињени гријеси, или они који се тек намјеравају учинити, могу откупити новцем код, у католичкој хијерархији, за то овлашћених лица. Висока цијена откупа грехова довела је до отпора и појаве протестантизма и других реформатских цркава. Пракса дијељења опроштаја грехова се посебно развила од 11. вијека, али већ од средине 16. вијека није било давања опроштаја за новац, већ се од вјерника захтијевало да учине неко добро дјело или да читају Свето писмо. Године 1999. у Аугсбургу је потписан споразум између Католичке и Евангелистичке цркве којим се оне слажу у томе да се опроштај гријеха добија само вјером, а не дјелима.

У Православној цркви не постоји индулгенција, тачније не дозвољавају је црквени канони (свештеник се може само молити за спасење нечије душе), али у пракси  је било доста примјера који личе на тако нешто. Тако се после текстова у Истоку, 2002. године, о криминалним дјелима Станка Суботића Цанета, огласила информативна служба Српске православне цркве (саопштење објављено у Дану 17. октобра 2002): „Бизнисмену Станку Суботићу, једна ревија из Црне Горе (која се представља српском) суди прије судске пресуде, придружујући се загребачком Националу који генерално осуђује све оно што је здраво, православно и српско. Ми смо стално и са захвалношћу истицали и приказивали велику помоћ господина Суботића, не само код грађења храма, већ и у многим црквеним и националним манифестацијама.“

Парама у „зубе“ није гледала ни Митрополија црногорско-приморска када их је узимала од Света Маровића, Мила Ђукановића и његовог брата Аца, напротив – Мило се нашао на ктиторској фресци у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, мада представнци Митрополије то нијесу потврдили, али ни демантовали – остављајући сваком да цијени на основу свог утиска.

Лоше је прошао Ранко Кривокапић  који је насликан у склопу композиције која приказује пакао и који је, уз Маркса, Енгелса и Тита, означен као „црквеномрзац“. Да је дао паре, вјероватно би се и он нашао у „рају“, јер не знам која је разлика у односу према Цркви између њега и Ђукановића? Е, да, у (не)датим парама!

Има сличних примјера још пуно, посебно у Србији и у српској дијаспори, али догађај од прошле недеље, из шумадијске епархије, заслужује посебну пажњу. Наиме, приликом освештавања храма Свете Петке у селу Петка код Лазаревца, еписком Јован је уручио највеће признање СПЦ, орден Светог Саве, тројици људи – директору Електропривреде Србије Милораду Грчићу, замјенику директора БИА (српске тајне полиције) Ивану Тодорову, и савјетнику директора БИА Жељку Лазићу. Они су ова признања добили на основу одлуке Синода СПЦ, за „свеукупан допринос који су својим радом пружили до сада СПЦ, али и за конкретну помоћ која је пружена да се обнови храм у Лазаревцу“.

Иван Тодоров и Милорад Грчић

Парама се, дакле, често долази до највећег признања СПЦ, и то обично парама сумњивог поријекла. Знамо за бројне афере које су потресале ЕПЦГ, од којих је последња била прољетос када је новинар Дејан Анђус изнио у јавност убедљиве доказе о намјештању тендера ЕПЦГ у корист једног од вођа навијача Црвене звезде.

Када је у питању високи функционер србијанске „Удбе“, ствар стоји још горе – Ивана Тодорова  је београдска штампа доводила у везу са пословима нарко-боса Дарка Шарића. За његово име се вежу бројне афере. Сумња се да је, користећи службену позицију, направио мрежу криминалца, преко којих је желио да преузме нарко тржиште Србије, али и да „ради“ и развија нарко бизнис у иностранству. Некима од најоданијих сарадника из подземља наводно је дао службене легитимације БИА, а неке је примио у стални радни однос. Овом високом функционеру БИА, како наводе београдски медији, није била страна ни продаја повјерљивих информација којима је располагала та служба.

А према сазнањима портала ИН4С, Иван Тодоров је, ни мање ни више, био главни Ђукановићев човјек у БИА задужен за монтирање афере „Државни удар“, односно паковање доказа!

„Како сазнаје наш портал, Тодоров нема ни изблиза третман код новог директора БИА Гашића какав је имао у вријеме његовог претходника. Стога, претпостављајући могуће пензионисање, Тодоров је, како нам потврђују извори из врха СПЦ, посегнуо за својим везама у Цркви како би се одбранио високим црквеним одликовањем“, пише ИН4С.

Тодоров се, иначе, дуго година бавио џудом, а професионално је био запослен у Спортском друштву „Црвена звезда“. Каријеру у МУП-у Србије почео је средином 90-их, као тјелохранитељ Мире Марковић, гдје је као кадар ЈУЛ-а напредовао до 5. октобра. Тада је добио специјални задатак да у иностранству прати једно лице, а када се вратио и кад је видио шта се десило у земљи, одмах је издао своје дојучерашње партијске другове и промијенио страну. У БИА је примљен 2000. године.

Ако његово награђивање највећим орденом СПЦ, није класични примјер индулгеније, онда стварно не знам шта је „опроштајница“. Наравно, на Богу је – последња!