скидање прашине

ПОКРШТАВАЊЕ СРБА: Под утицајем Рима и Цариграда

1643

 

Покрштавање Срба вршено је постепено и у склопу дугог процеса покрштавња осталих словенских племена на Балкану. Населивши се на Балкан, Срби су дошли у једину средину која је била христијанизирана.  „Везама са старосједелачким елементом, Словени полако улазе у хришћанску културу али највише као појединци“ (Станоје Станојевић, О српској култури средњег вијека). У почетку је примање хришћанства било врло површно „јер народ није разумевао латинске молитве и црквене књиге“.

Са хришћанским учењем почели су се најприје упознавати они Словени који су били настањени око градова. Што се тиче Срба и Хрвата, то су били, прије свега, приморски градови са својом латинском културом. Да је хришћанство продирало у српске земље углавном са запада свједочи и један натпис из 9. вијека нађен у селу Дренову код Пријепоља.

Теофан (рођен 760) свједочи у својој Хронографији да је цар Јустинијан узимао и Словене у своју војску гдје су они, више него обично, бивали изложени хришћанском утицају. У Тактици, Лава VI Мудрога (886-912), помињу се хришћани Словени.О званичном покрштавању Срба оставио је Константин Порфирогенит (913-959) два свједочанства, који су све до данас главни извори о покрштавању Срба. По првом свједочанству, послао је цар Ираклије (610-641) мисионаре који су извршили покрштавање Срба. Пада у очи да је цар Ираклије употријебио латинске свештенике из далматинских градова за превођење Срба на хришћанство. Утврђено је да још од тада датира латински утицај у Српској цркви. Ово је, по Станоју Станојевићу, било “још у оно време када су православна и католичка црква формално сачињавале једну целину, али је већ у то доба било толико разлика да су потпуно различити били утицаји Рима и католицизма и утицаји Цариграда и православља“.

Из факта да је цар Василије Македонац (867-886) предузео поновно покрштавање Срба, произилази да оно прво, предузето од мисионара, које је слао цар Ираклије, није ухватило дубљег коријена међу Србима.

Утицај Римске цркве на покрштавње Срба потиче и отуда што су земље, у које су се населили Срби, у црквено-административном погледу, биле потчињене Риму све док их цар Лав Исавријанац (717-740) није одузео од папе. Због држања Рима у иконоборачким расправама у Византији, цар Лав Исавријанац одуезо је од папске јурисдикције следеће земље и потчинио их цариградском патријарху: Македонију (Солун), Тесалију (Лариса), Стари Епир (Никопљ), Нови Епир (Драч), Ахају (Коринт), Крит, обје Дакије (Софију), Мезију (Макариопољ), Дарданију (Скопље) и Превалитанију (Скадар). Папе, истина, нису никада признале правоваљаност овог чина, па су и даље полагале право на ове области и упорно га браниле цио низ вјекова.

И у Управљању државом и у Животу Всилија Првог, казује Константин Порфиногенит да је за вријеме цара Василија Првог Македонца било још доста непокрштених Словена и да су многи од њих, који су већ били покрштени, „отпали од светог крштења“. Касније су се предомислили и обратили цару с молбом да им пошаље мисионаре.

Византијски извири не казују ништа више о покрштавању Срба. Узима се да је друго покрштавање извршено 879. године.

Ђорђе Радојичић је доказивао да је хришћанство продрло у тадашњу српску државу у вријеме рођења Петра Гојниковића, унука Властимирова, који је рођен 874. године. За Петра Гојниковића, вели Радојичић, да је први српски кнез који има хришћанско име.

Успјех овог другог покрштавња Срба омогућен је и појавом рада свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. Стварање словенског писма и превођење Светог писма и богослужбених књига а словенски језик, омогућило је да се и широке словенске масе више заинтересују за хришћанство и да га почну боље схвататати.

Од краја 10. вијека појачава се византијска власт над српским Загорјем, што је имало за последицу да се Срби у централним областима, гдје је у 9. вијеку настала њихова прва држава, почињу све више одмицати од латинског утицаја. То „одмицање од латинског Запада и примицање грчком Истоку извршило се поступно, али се етапе овог процеса не могу утврдити“ (Василије Марковић. Православно монаштво и манастири у средњовјековној Србији).

На српском подручју, нарочито у Приморју, почели су се јављати поред латинских и грчки манастири које помињу и папа Александар Први (18. марта 1067) и папа Климент Други у једној недатираној повељи.

Константин Јиричек узима да су ово били манастири са Србима монасима, који су се од латинских разликовали „по језику својих литургијских књига“.

Ђорђе Радојичић указује на то да је у 1.1 вијеку, на подручју о коме је овдје ријеч, „написано прво српско историјско дјело, на српско-словенском језику и ћириличним писмом, и тај је почетак српске историографије везан за Јадранско приморје, у коме је настала друга српска држава, Дукља“. Ријеч је о биографији св. кнеза Јована Владимира „која је у исти мах хагиографска легенда, историјско дјело и љубавни роман“.

Временом је грчки утицај на монаштво у централним српским областима постајао све јачи. Василије Марковић наводи како је један монах код Звечана, крајем 11. вијека, дојавио Јовану Комнену да се велики жупан Вукан спрема против њега и из тога изводи да је тадашње монаштво у Рашкој „било не само грчког типа, него још и гркофилско“.

Узима се, уопште, да је хришћанска проповијед у нашим крајевима „тек у другој половини 9. вијека с увођењем словенског богослужења почела хватати дубљег коријена. А балкански су старосједиоци, без сумње, и после тога још задуго били одвојени од Срба и богослужењем на латинском, односно у (у јужним крајевима) на грчком језику, пошто су се римске и грчке епископије у крајевима ближе Јадранском мору одржале и после доласка Словена: латинске непрекидно кроз све даље вјекове, а грчке бар у доба Константина Порфирогенита“ (Јован Ердељановић).

На слици је Петрова црква код Новог Пазара, која представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је сједиште Рашке епископије. У другој хрисовуљи цара Василија II из 1020. године, издатој Охридској архиепископији, помиње се Рашка епископија која је обухватала читаву Србију, а сједиште епископије је била Црква Светих Петра и Павла. Током првих година владавине Немањића, Петрова црква у Расу је била мјесто најзначајнијих догађаја. У њој је поново, по православном обреду,  крштен Велики Жупан Стефан Немања.