Скидање прашине

УПРАВНИК ГОЛОГ ОТОКА: Логораши су играли фудбал и тенис, и свраћали код мене на ракију и кафу!

1934

Стицајем околности (његов син ми је био фудбалски тренер) упознао сам, новембра 1992. године у Подгорици, Војина Јауковића, првог управника Голог отока, и замолио га за интервју. На моје изненађење, он је пристао, и већ сјутрадан најава тог разговора се нашла на насловној страни београдских Вечерњих Новости

Разговарао: Донко Ракочевић

Повод за разговор био је захтјев Удружења „Голи оток“ – да живи управници логора кажу гдје су сахрањивани логораши , те изјава предсједника овог удружења, Милинка Стојановића, да „пуковник Удбе, Војин Јауковић, не само да зна како су убијани и гдје су сахрањивани кажњеници, већ је у његово вријема пала и прва жртва др Блажо Раичевић“.

Војина Јауковића сам најприје питао како је баш он одабран за управника логора на Голом отоку?

-Био сам шеф једног од одељења у Удби у Београду. Одлука ми је, колико се сјећам, саопштена без посебних образложења, а ја о томе, прије тога, нисам ништа знао. На Голом отоку сам био само три мјесеца, после чега ме је замијенио мој замјеник Веселин Булатовић.

Нико тамо није долазио да ми даје упуте и директиве, и није тачно да сам био под директним надзором Јова Капичића и Воја Биљановића, како се пише. Истина, ја нисам био самосталан у доношењу одлуке о отпуштању 714 логораша, већ сам то урадио у договору са Ранковићем.

Како се то десило, с обзиром да је то био тек почетак „логоровања“?

-Пошто су услови за живот и рад у логору били лоши, пошао сам у Београд да затражим побољшање услова. Нисам нашао Светислава Стефановића, па сам се обртио Вељку Мићуновићу. Он ме је веома пажљиво саслушао и рекао ми да, ипак, морам разговарати са Ранковићем који се тада налазио у Загребу, у Титовој пратњи, па сам пошао за Загреб. Друга Марка сам иначе највише цијенио и волио од свих, па и од Тита. Он ми је одмах рекао да зна зашто сам дошао, вјероватно се чуо са Мићуновићем, и саопштио ми да се везано за моје захтјеве већ разоварало са Стевом Крајачићем, тадашњим министром полиције Хрватске.

Између осталог, тражио сам брод и мреже за улов рибе, ради побољшања услова логораша, и прије него пто сам се вратио на Голи оток, брод је већ био пристигао.

Како је дошло до отпуштања логораша?

-У разговору са Ранковићем, тада у Загребу, предложио сам да се отпусти око 1300 логораша, са чим се он сложио. Када сам се вратио на Голи оток, отпустили смо, ипак, само 714, пошто се другачије нисам могао договорити са иследницима.Отпуштени логораши су у Ријеци одржали збор и између осталог исказали захвалност за моје коректно понашање према њима и према свим логорашима, о чему је тада писала „Борба“. Неколико дана касније, познати новинар Слободан Глумац је у „Борби“ објавио разговор са неколицином њих, и они су о мени рекли све најљепше.

Да ли су се за вријеме вашег шефовања Голим отоком, тукли и убијали логораши?

-Далеко од тога. Према логорашима је био сасвим коректан однос, чак су многи од њих код мене свраћали на ракију и кафу, а најчешће бивши шофер Милана Стојадиновића, који је волио да попије. Он, чини ми се, није био инромбировац, већ „класни непријатељ“, пошто је било и таквих, наводно због тога да не испадне да је све због Русије.

Већ у то вријеме постојало је више радионица (крзнарска, шнајдерска, обућарска и сличне), као и разне секције – књижевна, сликарска, па и новинарска која је правила зидне новине. Изградили смо лијепо фудбалско игралиште, као и пар тениских.

Логораши су организовали приредбе на којима су исмијавали Стаљина. Пошто је било љето, логораши су се свакодневно купали у мору.

Но, да не испадне да им је било као на љетовању, да кажем да су највећи дио дана обављали тешке физичке послове са каменом, на великој врућини. Зидали смо бистијерну, пошто је био велики проблем са водом. До тада смо обично пили устајалу воду из неког брода-цистерне, па сам се и сам разболио, после чега ме је лијечио један логораш који је био љекар.

Како се десило спорно убиство проф. др Блажа Раичевића?

-Једног јутра је дошао референт санитета и рекао ми да је један логораш – мртав, а да их је више повријеђено у тучи у току ноћи. Одмах сам обавијестио Београд, а они су псолали мог брата љекара да поведе рачуна о повријеђенима. Брат ми је боравио на Голом отоку неколико дана, док здравствено стање повријеђених није постало задовољавајуће.

Гдје је сахрањен проф. др Блажо Раичевић?

-Ја заиста нисма присуствовао сахрањивању Блажа Раичевића, нити сам тада знао ко је он, сем што су ми рекли његово име, и то без докторске титуле. Вјероватно да је сахрањен негдје поред логора, и то би могли знати само логораши који су га сахрањивали и евнетуално неко од иследника или милиционера који су том чину присуствовали.

Предсједник удружења „Голи оток“, Милинко Стојановић, тврди да сте организатор тог убиства били Ви, Јован Капичић и Војо Биљановић.

-О смрти тог човјека знам само то што сам вам већ рекао, а у то вријеме Јово Капичић и Војо Биљановић нијесу ни били на Голом отоку. Проше године је извјесни Добривоје Јованчевић тврдио да смо ја и Јово Капичић чак присуствовали том убиству, што је лаж. Вјероватно има живих логораша који су присуствовали тој тучи или учествовали у њој, па најбоље је да они посвједоче.

Зашто сте само три мјесеца били управник Голог отока?

-Не знам. Размишљао сам доста о томе. Највјероватније због тога што је у то вријеме ситуација у Црној Гори била изузетно тешка, па сам овамо био потребнији.

Војин Јауковић

Војин Јауковић је касније био замјеник министра, а потом и министар унутрашњих послова Црне Горе. Обављао је и низ других високих функција у СР Црној Гори, између осталог био је предсједник Савјета за просвету и културу, као и посланик Скупштине Црне Горе у пар мандата. Потицао је из породице револуционара интелектуалаца, из Придворице код Шавника. Био је један од организатора 13-јулског устанка у његовом крају. Гимназију је завршио у Никшићу, а Правни факултет у Београду. Умро је убрзо после овог интервјуа.

Факсимил интервјуа са Војином Јауковићем, који сам објавио у Вечерњим Новостима, 19. новембра 1992. године