Скидање прашине

Шокантно свједочење о турским силовањима Српкиња!

11154

„Жене и девојке су од Османлија примораване да играју коло, а мушкарци су присиљавани да присуствују тим играма, све док се, најављен звуцима варварских инструмената, не би појавио дахија који би изабрао жртву и јавно је силовао“, пише аустријски официр Ернест Маретић у књизи Историја Српске револуције

Београдски пашалук незаконито и насилно запосјеле су дахије, командири јањичарских јединица, убили су Хаџи Мустафа-пашу 1801. године и завладали овим пашалуком. Настало је време невиђеног терора у Европи, великих зверстава и безакоња, примјеном грубе и сурове силе.

„Ако неком земљом владају чудовишта која се поводе само за својом грамзивошћу, јавно чак и о народним празницима скрнаве њихове жене и  кћери, убијају свакога на чијем лицу само уображавају да виде одвратност према овим злочинима, а што више смањују број становника то више захтијевају кулука – онда побуна постаје нужна одбрана од грабљиваца, а ослобођење природан закон.“

Ове резолутне ставове написао је на првим страницама своје књиге Историја Српске револуције Гедеон Ернест Маретић, аустријски високи обавештајни официр, српског поријекла, који је потицао од племићких породица из времена Немањића. Без обзира на професионалну оданост Аустријској царевини, видљива је његова истинољубивост и објективност, понекад и уочљива наклоност борби српског народа за ослобођење из турског ропства. Његова студија Историја Српске револуције прва је књига о Првом српском устанку написана већ у вријеме његовог трајања (репринт је недавно издао „Филип Вишњић“ Београд).

„Жене и девојке су примораване да играју коло, а мушкарци су присиљавани да присуствују тим играма. Око тог круга су постављени поткупљиви најамници, чији су ханџари и запете пушке претили смрћу свакој дјевојци и жени која би, слутећи гадну намјеру,  можда хтјела да побегне; све док се, најављен звуцима варварских инструмената, не би појавио дахија или неки од његових помоћника, ступио у круг, најзад изабрао жртву своје срамне страсти, па је усред круга, кријући се плаштом, јавно силовао.

Отац, вољени момак или муж на чијем лицу би се показала одвратност, бес, или макар само сажаљење, смјеста би пао од ножа чудовишта навиклих на убиства, који су сигурни у награду, из грамзивости често приносили жртве смрти, како би обезбедили за себе већу милост оног нечовјека“, пише Маретић.

Срби су морали да крену у одсутан обрачун са таквим безвлашћем не чекајући следећу прилику да Аустрија зарати са Турском. Тако је 1804. године букнуо Први српски устанак, а после једанаест година и Други. Била је то, по многим елементима, успешна српска народна револуција.

У Карађорђевој поруци Васи Чарапићу 1803. године, каже се између осталог: „Брате Васо, за наше младости и нашег јунаштва да скинемо тај злум да нашим женама не вире ноге испод турских ћуркова…“

Српска револуција је укинула феудални систем, сељаци су постали власници земље коју су обрађивали под Турцима, укинуто је ропство и свако ко би крочио ногом у Србију, па макар био и пребегли роб из других земаља, постајао је слободан човек. То су само неке од тековина које су Србима донели Први и Други српски устанак.

Цртеж је из књиге под називом “Balkangreuel” (Ужаси Балкана), која је заправо портфолио од дванаест великих литографија са експлицитним приказима секса и то не било каквог, него бруталног турског силовања хришћанских дјевица по Балкану. Аутор је Готфрид Зибен (1856-1918) који је био је један од најцењенијих бечких мајстора цртежа.