скидање прашине

Руси одиграли важну улогу у хватању Драже Михаиловића!

1726
Припадници Црвене армије по уласку у Београд, 20. октобра 1944. године

Пише: Љубиша Морачанин

Одмах за припадницима Црвене армије, који су ослободили Београд 20. октобра 1944. године, у Југославију је дошла и велика група припадника НКВД (совјетске тајне полиције) чији је задатак био да помогну својим колегама из Озне у обрачуну са остацима четничких јединица, саботерима и антикомунистички настројеним грађанима.

О њиховом доласку, Тито је обавијестио Ранковића који је тада био на Вису: „Дошли су људи дозго, за рад у Озни. Потребно је одмах обавијестити штабове ради знања. У Главни штаб Војводине долази капетан Терскиј. У Главни штаб Србије – Горидјанко, поред Одинцева који је тамо. У Главни штаб Македније капетан Ињков. У Црну Гору, тј. у штаб Другого корпуса, мајор Бародкин. У Главни штаб Хрватске мајор Закурдајев. У Главни штаб Словеније – мајор Жавронков и мајор Сорокоумов. Они ће одмах бити отправљени авионима у дотичне штабове.“ (Ј. Б. Тито, Сабрана дјела, стр. 39).

У „лову на банду“ није било оригиналности, примењиван је совјетски модел који је Озна само преузела: притисак на породице одбјеглих антикомуниста и врбовање једног од лидера побуњеника након њиховог хапшења, припремање групе лажних одметника из редова поузданих официра државне безбједности, излазак групе на терен уз помоћ заврбованог члана итд.

Тако је 13. марта 1946 године ухапшен генерал Драгољуб Михаиловић. Акција је изузетно подсјећала на методе које је НКВД, током 1944/45, навелико користила за борбу против старешина Организације украјинских националиста (ОУН-УПА). У питању су биле „конспиративно-извиђачке групе“, формиране и коришћене најprије против лидера укрјаинских антикомуниста, а касније и у балтичким републикама и у Пољској. (А. Тимофјев, Руси и други свјетски рат у Југославији, стр. 364).

Шему коју су још у пролеће 1944. године разрадили високи официри НКВД, искористио је Слободна Пенезић када је припремао операцију хапшења генерала Драгољуба Михаиловића. О томе пише Титов блиски сарадник Љубодраг Ђурић (Сјећања на људе и догађаје) који је и сам учествовао у тој операцији, припремајући се неколико мјесеци, за које вријеме је пустио и браду да би личио на четника.

У првом периоду после рата, Озна је, по упутствима НКВД, имала праксу да јавно изложи тијело ликвидираног одметника, посебно ако је дотични наносио доста муке потјерним органима. Тако би удаљена српска мјеста знала да освану са побијеним „народним непријатељима“, јавно изложеним, чија би тијела остала разасута по трговим и пијацама, и тако утјеривала страх „реакцији“, односно јасно опомињала све „колебљивце“ у то чија је побједа. Осим тога, на тај начин се и народу показивало је да одметницима дошао крај. (Коста Николић, Мач револуције – Озна).

У тим акцијама убијено је много невиних људи, наводних јатака и симпатизера одметника, па и у Црној Гори. Зато је на једном састанку организационих секретара републичких и покрајинских партијских организација, почетком 1948, којим је руководио Ранковић а присуствовао Тито, Андрија Мугоша (организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору) предложио критички осврт на сопствене ргешке учињене у рату и одмах после ослобођења, „када су почињене бројне неправде, па и убиства невиних људи“.

Мугоша је предложио да се недужне породице ослободе непостојеће кривице, као и да се врате неправедно конфискована материјална добра. Он је то образложио чињеницом да је Црна Гора мала и и да се у њој тачно зна да ли је неко оправдано или неоправдано ликвидиран.

„Чим сам завршио своје гласно размишљање, Тито је енергично реаговао: ‘Нема ревизије!’ Од тада више нико никада није на било ком партијском или државном нивоу поставио то питање.“ (Мугошина изјава у књизи КПЈ у Црној Гори 1945-1952, др Бранислава Ковачевића).