МИТ О ПРИЈАТЕЉСТВУ ФРАНЦУСКЕ И СРБИЈЕ НЕМА НИКАКВОГ ОСНОВА

Француска је често забадала нож у леђа Србији!

8855

Након Првог светског рата, Влада Француске испоставила је Влади Србије рачун за сву војну и другу помоћ. До посљедње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг” Француској.

Пише: Донко Ракочевић

Француска је недавно пријетила свим земљама које размишљају о повлачењу признања тзв. Косова. Лани је у Комитету УНЕСКО-а управо Француска била најгласнија у захтјеву да се сви српски манастири, сва српска културна и друга заоставштина на Косову и Метохији – прогласи за албанско наслеђе!

Па пођимо још коју годину уназад – сјетимо се колико је прљавих потеза према Србима направио министар спољних послова Франнцуске, Бернар Кушнер, први шеф Мисије УН на Косову. Мање је познато да је он био и идејни творац филма „У кавезу”, у којем су Срби приказани као злочинци који ваде органе Албанцима и продају их на Западу. Филм је потписао анонимни француски редитељ Јан Гозлан, а финансирали су га косовски Албанци.

Но, претпрошле године, поводом терористичког напада у Паризу, у српским медијима и на друштвеним мрежема, пуно се говорило о вјековним пријатељским односима Француске и Србије, те често цитирао натпис са Споменика захвалности Француској на Калемегдану: „Волимо Француску као што је и она вољела нас!“ Колико је Француска заиста вољела Србију – одговор ћемо покушати да дамо кроз историјске чињенице.

Најстарији сачувани документ који свједочи о односу Србије и Француске је писмо Карађорђа упућено Наполеону у вријеме борби за ослобођење од турске власти. Сачувана је прича по којој је француски владар управо вођу Првог српског устанка сматрао највећим војсковођом тог времена, а о “малој, али храброј држави на Балкану” похвално су говорили и оновремени књижевници Виктор Иго и Ламартин.

У модерно доба, Србија и Француска успостављају званичне дипломатске односе након Берлинског конгреса, 1. јануара 1879. године. Од средине 19. вијека, Француска постаје кључна дестинација учених Срба који тамо одлазе на школовање. А Француска благонаклоно гледа на младу државу, од које очекује да слиједи њену путању у развоју демократије и економије. Важна је 1908. година анексионе кризе, када Французи нуде интензивну сарадњу, улази њихов капитал.

Током Првог светског рата, савезништво није било производ потписаног уговора, већ сплета околности, односа великих сила, ланчане реакције… Али, заблуда је да је Француска у рат ушла због Србије. Учинила је то због Русије. Француска помоћ је стизала и била залог, али и оптерећење будућег пријатељства. Јер, после 1918. године, хтјели су да наплате сваки уложени франак.

Уочи самог рата, Французи су продали Србији своје топове, али без муниције. Она је дошла накнадно, и то неодговарајућа. Након проласка кроз пакао албанских планина, српска војска и дио цивила, у катастрофално тешком стању, мјесецима су 1915. године чекали да им помогну савезници. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успјеха. Узалудне су биле и пријетње руског цара Николаја Другог Романова који је упутио ултиматум Француској и Енглеско : „Ако не помогнете Србима, Русија ће напустити Савез и потписати сепаратни мир са Њемачком“.

У међувремену, на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба. Французи и Британци нијесу хтјели да пошаљу лађе и евакуишу Србе из Драча и Скадра. Учинили су то Италијани, о чему смо већ писали недавно у тексту „Највећа лаж српске историје“.

Командант здружених снага Солунског фронта, генерал Франше д’Епере доноси 1918. године одлуку да битка започне пробојем опорављених српских снага. Француски генерал шаље српске дивизије у раље непријатељу без заштите бочних дјелова. Срби су јуришали и гинули, док су „савезници”, на челу са француском командом, чекали исход партије у којој ништа нијесу ризиковали. Срби су успјели, али уз још једну страшну цијену.

Након рата, Влада Француске испоставила је Влади Србије рачун за сву војну и другу помоћ. До посљедње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг” Француској.

Односи Француске и Србије после Великог рата могли би се назвати пријатељским. Отворена су представништва и културни центри српско-француског пријатељства у Паризу и Београду, трговало се и путовало, а велики број српских интелектуалаца и даље је на школовање одлазио управо у Париз. Београд је добио Орден Легије части, чиме је постао први град у свијету који је носилац највећег француског признања. Њега је српској престоници лично додијелио генерал д’ Епере на свечаности на Теразијама 30. јануара 1921.

Током посјете Француској, 9. октобра 1934. у Марсељу је убијен краљ Александар Карађорђевић, а тада је смртно рањен и француски министар иностраних послова Луј Бартуа.

А онда је дошао Други свјетски рат… Србија и Француска и тада су биле на истој страни, али без неке конкретније сарадње, да би се након 1945. године све промијенило! Дио проблема представљала је национализација имовине француских компанија након стварања СФРЈ,као и суђење Драгољубу Михаиловићу коме су се противиле Сједињене Америчке Државе и нарочито Француска. Дипломатски односи никада нису прекинути, али јесу захладњели.

Друга тачка раздора у југословенско-француским односима је био Алжирски рат за независност. Југославија је била прва држава која је признала независност ове важне француске колоније. Ипак, након те кризе, односи су се постепено нормализовали, а француски предсједник Франсоа Митеран је чак проглашен почасним грађанином Београда 1983. године.

И тако долазимо до догађаја из последњих деценија 20. вијека. Француска је активно учествовала у ратним збивањима током распада СФРЈ, као чланица НАТО пакта била је једна од држава које су бомбардовале Југославију 1999. године. Претходно је, 1992. године, заједно са многим западним земљама, увела санкције СР Југославији, док је 1995. године учествовала, у оквиру НАТО коалиције, у бомбардовању Републике Српске.

Почетком деведесетих година 20. вијека, француски медији и интелектуалци на челу са Бернаром Левијем, чак горе и страшније од њемачких и америчких, ширили су мржњу према Србији и Србима. Француски авиони су 1999. разарали српске градове, мостове, индустрију, убијали Србе, а недуго након тога Француска је међу првима признала независност Косова. Француз Кушнер био је први међународни управник и покровитељ таквог Косова, а његов мандат обиљежила је незапамћена мржња према српском народу.

А о „великом пријатељству“, осим сјећања, свједоче изгледа још само споменици – у Београду и Паризу. Мештровићев Споменик захвалности Француској на Калемегдану подигнут у сјећање на страдање француске војске у Првом свјетском рату. Постављен симболично 11. новембра 1930, на дан потписивања примирја у Првом светском рату. Шест година касније, Париз се одужио Београду. У 16. кварту подугнути су споменици краљу Петру и краљу Александру Карађорђевићу. Али, ни тада иницијативе нијесу биле државне, већ су их покренула друштва француско-српског пријатељства.

Проф. др Мила Алечковић, ћерка познате пјесникиње Мире Алечковић, која већ дуго живи у Француској, рекла је за „Седмицу“:

-Де Гол, кога је моја мајка имала прилике да упозна и од њега добије одликовање, вероватно је последњи западноевропски државник који је о Србима рекао нешто узвишено. На питање – ко треба да предводи антифашистичку поворку испред Тријумфалне капије, он је одговорио: „И за Први и за Други свјетски рат, зна се, Срби, и то они у опанцима!“ После Франсоа Митерана, Француска за пoлитичаре и амбасадоре има обичне технократе који су све мање образовани и који немају емоције према Србији.